Цео свет играће пред нашом публиком

Двадесет први Београдски фестивал игре има задатак да искорачи храбро и надмаши претходне. Програм траје месец дана, а укупно 18 трупа стиже у Београд и Нови Сад из Гренобла, Сиднеја, Париза, Фиренце, Белфаста, Ванкувера, Прага, Кана, Ређо Емилије, Њујорка, Аделејда, Тел Авива, Висбадена, Валете, Шангаја, Чезене… Цео свет игра пред нашом публиком. Играчи доносе чисту балетску технику, различите рукописе савремених кореографа, хип хоп, пантомиму, нови циркус, покрет који се супротставља гравитацији и најуспешније сценске хибриде који чине игру супериорном и богатом у односу на све остале уметничке форме, каже Аја Јунг, оснивач и директорка Београдског фестивала игре који ће се, под мотом „Савршене различитости”, одржати од 7. марта до 10. априла у нашој престоници и Новом Саду, на неким другим градским сценама. Наша саговорница објашњава о којим просторима је реч:

– Познато је да Београду недостају велике и савремене позоришне сцене. Захвални смо новосадском Српском народном позоришту које нам је омогућило да последњих година, након затварања Сава центра, не одустанемо од највећих продукција, попут „Скупштине” Кристал Пајт, у извођењу ванкуверског „Кид Пивота”, или комада Дамијана Жалеа и Шарон Ејал за Компанију игре из Опере Гетеборга, које ћемо видети у марту. Верујем да смо и у Београду направили озбиљан заокрет захваљујући управама Народног позоришта, Звездара театра, Позоришта на Теразијама и Позоришта „Душко Радовић“, али и кроз наставак сарадње са Југословенским драмским позориштем,  Атељеом 212 и Битеф театром. Занимљив је и простор Биоскопа „Балкан” где ћемо приказати радове које потписује чувени Јоан Буржоа.

БФИ сваке године доноси најновије светске продукције, а на питање које би представе  издвојила Аја Јунг одговара:

– Радујем се млађим ауторима. То су ове године Филип Крац, Софија Напи, Јуе Јин и Уна Доерти. Пред овим уметницима је озбиљна каријера и драго ми је да на то као селектор могу да утичем. Током протекле две деценије непрестано смо промовисали рад младих кореографа и многи су постали познати. Уједно, наилази генерација аутора које смо  имали прилику да гледамо на сцени. Тако је Софија Напи наступала на нашем фестивалу у трупи  Хофеша Шехтера, Филип Крац је играо за „Атербалето”, а Паоло Манђола који нам се враћа као директор трупе из Валете, био је играч код Вејна Мек Грегора… За публику која није редовна, доводимо сензационални комад „Звона и чини” који потписују и изводе наследнице Чарлија Чаплина, а за оне што тек треба да постану позоришна публика  идеалан је наступ трупе чудног назива  „Гравитација и остали митови”.

Фестивал је установио и награду „Јован Ћирилов” која је, како истиче наша саговорница, за њу важна зато што је неизмерно ценила и волела Јована.

– Он је, уз Небојшу Брадића и мене, био покретач авантуре која се данас зове Београдски фестивал игре. Захваљујући храбром жирију, али и озбиљном програму та награда је од почетка била оправдана. Уосталом, чим је била нападнута, знали смо да има смисла. Ако се неко бар мало разуме у збивања ван наше авлије или је вољан да прошета по интернету, може да схвати шта значи када неку награду из Београда у свет понесу Јиржи Килијан, Јакопо Годани, Шарон Ејал, Хофеш Шехтер, Мари Шуинар, Франк Шартије, Габријела Каризо… или Кристал Пајт! – додаје она.

О документарном филму, који прати манифестацију било је речи и прошле године. Питамо када ће и наша публика моћи да га погледа:

– Филм који прати 20 година нашег фестивала представљао је озбиљан посао што је потрајао дуже од две године. Праћен одбијањем Филмског центра и бројних мрзовољно-злонамерних комисија, тим младих и талентованих уметника уложио је свој ентузијазам и време да би направио озбиљан документарац. Филм је предат италијанском дистрибутеру. Када прође важне фестивале у свету, доћи ће у Србију. Могло је да буде обрнуто, али није – објашњава наша саговорница

Не можемо да не приметимо да Аја Јунг на новим пројектима добро сарађује са италијанском уметничком сценом. На наше питање да ли то утиче и на БФИ, одговара:

– Утиче, у добром смислу. Ове године, захваљујући синергији Министарства културе Италије, Амбасаде Италије, Италијанског института за културу, Региона Емилије Ромање и Фондације Атер из Модене, можемо да угостимо чак четири трупе из Италије, односно око 70 италијанских уметника. У току фестивала, бројне мајсторске курсеве и радионице држаће италијански педагози, кореографи и играчи. Са водећим театрима у регији Венето покренули смо изузетне пројекте, а очекује нас и озбиљна сарадња са Балетом из Рима, која ће укључити младе београдске балетске уметнике. За новембар најављујемо друго по реду међународно Балетско такмичење у Болоњи, догађај на који сам веома поносна јер су ученицима балетских школа из Србије понуђене стипендије за усавршавање у Верони, Напуљу, Њујорку, Фиренци…

Овогодишња фестивалска едиција има нове поруке о савременој игри, а о свему ће писати страна критика.

– Познаваоци и професионални критичари са најширим увидом у дешавања на светској сцени нас неуморно прате.  Да би остао видљив, фестивал тражи свакодневни рад, непрестано ослушкивање, отвореност за сугестије, мишљења, сарадњу са великим позориштима... Ове године у Београд долазе критичари „Републике”, „Елефтеротипије”, „Монда”, „Гардијана”, утицајног миланског магазина „Данца е Данца”, часописа за културу „Хистрио”, словеначког „Дела”…  Верујем да држава у будућности треба да издвоји неколико великих међународних фестивала и искористи њихову препознатљивост у свету, али и да створи услове да се бенефити фестивала развијају кроз оснаживање приватне иницијативе и оснивање трупа савремене игре. Да би се то догодило, потребна је озбиљна сцена која ће афирмисати домаће играче и ауторе. Волела бих да могу да помогнем младима да оснују своје трупе и да почнемо да стварамо радове који одлазе на велике фестивале. Ове године, у оквиру главног програма, гледаћемо триптих „Бесконачно” који потписују кореографи са некадашњег југословенског простора у извођењу Балета Народног позоришта. Ово није први пут да наш фестивал приказује домаћу продукцију, али је први пут да ће неколико европских продуцената и директора фестивала бити у публици. Важно је да сви чујемо шта мисле.