Где ти живиш човече, ово је 21. век

На клупи у сенци шумарка уз плажу већ је седео неки брадат и мршав човек. Крај ногу му је ранац, личи на неког туристу. Или бар, за разлику од мене, на човека који воли да путује. Сео сам поред њега са кутијом на којој је писало ´pizza-pizza'. Уживам да једем у природи. И док то радим да мислим на оно у устима. Зар јести није нека врста рада?

Човек је узео комад пице када сам га понудио. Док му причам како не могу да одолим овој врсти хране, човек жваће храну веома опрезно и полако, а ја једем као луд. Мада кажу да тако једу они којима нешто друго недостаје.

​Аутофагија у народној кухињи

Ако је тако, мени недостаје доста ствари, углавном оне које нису јестиве. Не знам како бих издржао да се морам држати аутофагије.

„Чули сте, јел'да, за аутофагију,”питам човека када ми је већ то на уму.

„Не баш,”кратко одговара.

„Ах, то је сада у тренду. Модерно. Два пута једеш, па шеснаест сати ништа, сем воде. Моја супруга тако једе. Ено је стално на ваги. Ја не. Како кажу, нагињем ка хедонизму. А колико пута ви једете,” упитах са дозом знатижеље, човека који је у том гледао у јато галебова око нас.

Одломио је комадић пице, бацио га галебовима, пре него што је лагано изрекао: „Кад уграбим, једем два пута”.

„Ух, па ви сте добри,”кажем задивљено и поново питам.

„Мора да сте веома заузети?”

„Нисам баш. Само треба да стигнем на време. Ако хоћу и тај други оброк.”

Застао је на тренутак и насмешио се.

„Мислим да сада морам да пођем”.

Онда је устао, ставио ранац на леђа: „Угодан дан. Хвала на храни. Мораћу да пожурим. Народна кухиња ради до два”.

Шта, немаш то?

- Имаш ли вајбер да ти пошаљем који фотос?

- Немам.

- Чуј, нема.

- Имаш ли неку друштвену мрежу?

-Немам. У ствари, имам неку мрежицу за косу.

- Ма питам те за фејсбук или твитер?

- Не. Немам мреже те врсте.

- Па сигурно имаш бар инстаграм?

- Не. Немам ни то.

- Вотсап? Скајп?

- Никад чуо.

- А ајфон 15?

- Шта ти је то?

- Мобилни, бре! Хеј, па ово је мајсторе, 21 век! Човече па где ти живиш?

 - У дому за незбринуте, рекох то, са извесном дозом поноса. Да не испадне да немам баш ништа.

Храстово лишће

Клупа је испод крошње храста. Где би иначе била. Него усред немарно опалог лишћа. На ивици шумарка, обојеног руменилом за усне. И јато галебова на плажи. И њих двоје младих на клупи. Лепих. Као са златних медаљона.

На штафелају Густава Климта. Изгледају заљубљени као што изгледа неко ко је са таквим осећајем. Обоје су романтично загледани у своје телефоне. Са изливима нежности праве –два осмеха за селфије.

Тако се и растали – са истим 'селфи' осмесима. Само је са храстове крошње, на клупу и штафелај пало неколико листова. Друго и не знају шта би да раде.

Јутарња гозба гусака

Целе ноћи су таласи језера гускама припремали трпезу. Сада су оне, зароњених кљунова у воду, окренуле своје беле задњице онима на плажи. Наравно, није то израз лоших манира, недостатак домаћег васпитања или незнање бонтона, нити оне игноришу било кога таквим понашањем.

Једноставно – таква гозба не сме да се пропусти, само зато што се некоме не допада њихов стил за воденим столом. Оне се неће љутити ако направите понеки селфи са њима у позадини. Позадини са њиховим задњицама. Напротив!

Кафа

Да и ја пробам тако, као они које сретнем на стази уз језеро -  да шетам кафу! Свратих у Старбакс по једну, без шећера.

Држим је у десној руци, ходам лагано, равномерно. Задовољан сам са собом опонашам ход оних са шољицом кафе испред мене. Али не видим смисао свега тога, а не види ни кафа. Прети да ће исцурети кроз прорез на поклопцу па виче: „Превише таласаш!”

Зато седам на прву столицу уз само језеро. У ону дрвену, плаву, са великим наслоном. Гледам у пенушав ланац између воде и песка. Гледам галебове око мене. Очекују од мене неку добит.

Ништа сем празне пластике на којој пише 'Starbucks'. Бацам је у корпу за смеће. Осећам се некако другачије. Руке ми сада слободно замахују. Прате ритам корака. Гледам у даљину и дубоко дишем. Ко зна шта галебови мисле о мени. И о мом осећају галебовске емпатије. Бар сам пробао. Пробао 'кафену шетњицу'.

Шетњица са беџом на реверу

С времена на време изађем у шетњицу лепо дотеран.  Кошуља испеглана, обично светло-плаве боје, а блејзер тамно љубичаст. Чино, црне панталоне. С времена на време, само када да је ведро, ведрије и најведрије небо над језером и када је тихо, тише и најтише у крошњама храстове шумице, уз плажу „Balmy beach”, за ревер блејзера закачим пригодан беџ.

Волим шетњице са беџом на реверу. Просто поскакујем док ходам, доле низ „Silver birch street”. Застанем ако ми неко иде у сусрет онако ноншалантно узигнуте браде мало истакнем онај ревер са беџом. Да и тај неко добије довољно времена да прочита оно што је написано на беџу.

А на беџу пише: 'Изађем напоље, не знам да ли је лепше време или ја'. Наравно, тако тај неко добије ретку привилегију да упореди обе лепоте. Шта ћу кад већ имам такав беџ. Ни сам не знам одакле се баш код мене сакупила тако занимљива колекција беџева. Могуће да иду на лепоту.

Миодраг Топић - Торонто

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика