Врати ми фризуру и друге квир приче

26. СОЛУН ДОК

Солун – Године 1911, у првом српском дугометражном играном филму „Живот и дело бесмртног вожда Карађорђа” Чича Илије Станојевића, приказан је први пољубац два мушкарца у историји нашег филма. А да није ни једини ни последњи, казује на занимљив истраживачки начин дугометражни документарно-играни, заправо, хибридни филм „Топли филм” Драгана Јовићевића, који је синоћ имао светску премијеру на 26. Солунском фестивалу документарног филма, у оквиру програма „Грађанин квир”.

Јовићевићев „Топли филм”, са тим насловом који је нека врста алузије на, у нашем народу, познату крилатицу „топли брат”, што се односи на особе хомосексуалне оријентације, истраживачко је путовање кроз историју квира у југословенској и српској кинематогафији из перспективе растућег национализма и хомофобије у данашњем друштву. Овај сценариста и редитељ, дугогодишњи новинар, критичар и уредник, на то путовање води и два млада глумца – Ђорђа Мишину и Ђорђа Галића. Они добијају понуду да играју у филму са хомосексуалним љубавним сценама и Јовићевић пред њих сценаристички ставља и осећај растрзаности између жеље да постану познати и осећај страха од етикетирања. Два Ђорђа се одлично са тим носе јер је глума њихов посао, али у филму откривају да је најчешћа реакција из њихове околине ипак била: „Шта ће људи рећи?”

И управо то питање: „Шта ће људи рећи?”, или је можда боље: „Шта су људи рекли?” било је доминантно када је 2018. године обелодањено да је Јовићевићев пројекат добио средства на конкурсу Филмског центра Србије. Тада је један дневни таблоид, а о томе и филм сведочи, спровео прави линч над пројектом у настајању због квир тематике и наслова, уз јавне опаске да „Филмски центар Србије финансира п......у кинематографију”. Ти који су тада предводили хајку нису се урањали у чињенице да је аутор анализирао и инсертима из познатих филмова поткрепљивао тезу о континуираном присуству квир тематике и појава у делима југословенских и српских филмских редитеља. У „Топлом филму” илустративно се ређају сцене из послератних филмова па до данашњих дана. Инсерти из филмова: „Славица” Вјекослава Афрића (1948), „Живот је наш” и „Црвени цвет” Густава Гаврина, „Софка” Ђорђа Новаковића (сцене из женског хамама), из „Заједничког стана” Марјана Вајде, „Врата остају отворена” Франтишека Чапа (са Миленом Дравић у њеној првој филмској улози)... Ту су и сцене из дела „црноталасоваца”, попут оних из „Буђења пацова” и „Када будем мртав и бео” Живојина Павловића, „Пластични Исус” Лазара Стојановића, „Вране” Љубише Козомаре и Гордана Михића, из многих дела Желимира Жилника, па све до „Дечко који обећава” Мише Радивојевића, „Давитељ против давитеља” Слободана Шијана, „Лепота порока” Живка Николића, „Ћао инспекторе” Зорана Чалића, „Како је пропао рокенрол” групе аутора, „Мејд ин Србија” и „Живот и смрт порно банде” Младена Ђорђевића и „Келти” Милице Томић...

Кроз то богатство архивског материјала глумачку игру Ђорђа Мишине и Ђорђа Галића и интервјуе са недавно преминулим глумцем, сценаристом и редитељем Миланом Јелићем, геј иконом, „Алмодоваром пре Алмодовара” и творцем култног „Бубашинтера” (посвећен му је „Топли филм”) и бројним теоретичарима и редитељима, Драган Јовићевић чињенично илуструје дискретно, али значајно присуство квир тема током дугих деценија постојања југословенске и српске кинематографије. У филм је укомпонована и историја промена у начину гледања на ову тематику у самом друштву које је раније, чини се, било ипак толерантније. Можда, заправо, тише. Од краја четрдесетих година прошлог века па до краја осамдесетих година, на појаву особа хомосексуалне оријентације у домаћим филмовима (па и у стварности) гледало се са прећутном толеранцијом, наравно и са подсмехом, али се није чуло оно што се данас чује.

Као аутор Драган Јовићевић и то примећује, наводећи своје глумце и на „реинкарнацију” неких од веома популарних филмских сцена и ликова. Рецимо оне из Чалићевог „Ћао инспекторе” са Велимиром Батом Живојиновићем као мачо инспектором и Николом Симићем као феминизираним Микијем и оном чувеном репликом: „Врати ми фризуру!” Јовићевићево истраживање довело је до невероватног збира од више од 65 домаћих филмова у којима се појављују ликови чија понашања могу да се подведу под квир. Велику подршку у реализацији „Топлог филма”, чији је настанак започео још 2016. године, Јовићевић је имао у продуценткињи и монтажерки Наташи Павловић (али и продуценту Предрагу Аздејковићу), сниматељима Небојши Васићу и Александру Јовановићу, као и Милораду Глушици и Филипу Веркићу, који су дали финални ауторски печат у постпродукцији.

Јовићевићев хибридни документарац је занимљив и забаван за гледање на великом платну, можда и изван иностраних и домаћих фестивалских оквира...