Од Панчева до Либертвила

Пупинова помоћ Србији у току Балканског и Првог светског рата, као и у време Мировне конференције у Паризу 1919. године, остала је непоновљива у историји српског народа. Приликом доласка из Париза у Србију било му је најважније да посети српску ратну сирочад, српског сељака и да се види с војводама: Живојином Мишићем и Степом Степановићем, посебно што је код америчких трговаца Михајло Пупин, као генерални конзул у Њујорку, уложио свој комплетан иметак за потребе српског народа и Краљевине Србије у кризним временима.

„Када је 1919. дошао из Париза у Панчево, Пупину се указала прилика да види иконостас у Цркви Светог Преображења, рад Уроша Предића, који је био познат и по сликама с црквеном тематиком. Да би помогао Србима у Америци, као што је то и Пупин радио, Предић је поклонио седам својих слика за Храм Светог Саве у Либертвилу, у Илиноису.”

„На предлог епископа Николаја Велимировића 1923. купљено је велико имање у Либертвилу, на којем је прво отворен дом за децу без родитеља, а исте године почела и градња манастирског храма Светог Саве, чији је Пупин био велики приложник. Пупин није био заслужан само за подизање тог храма, него је помогао и касније, када су се појавили проблеми с имањем које је због дуга требало продати, и то кад је храм већ био изграђен. Први српски епископ у Америци Мардарије о томе каже: ’Само невероватним личним пожртвовањем и обилним прилозима професора др Михајла Пупина имање је растерећено од дуга.’” („Од усељеника до проналазача”, „Исток филм”, стр. 318 ).

Епископ Николај Велимировић каже:

Сви наши српски оснивачи манастира, краљеви, краљице, принчеви и други, сахрањени су у њиховим одговарајућим манастирима или црквама. Професор Пупин је манастир Светога Саве у Либертивилу 1927. спасао плаћањем његових дугова у суми од око 23.000 долара. Без овога наш манастир би био затворен и изгубљен. Зато се Пупин сматра једним од главних оснивача ове велике српске светиње у Сједињеним Државама, те би било и право и добро да његово тело тамо буде сахрањено. Само тамо ће и као мртав још живети у сећању хиљада поклоника и посетилаца нашег манастира сваке године из генерације у генерацију; будући да ће на месту где је он бити врло брзо заборављен, а његов гроб се неће лако наћи.

Мој једини интерес у целој овој ствари је више духовне и моралне природе. Ја сам волео Вашег славног оца, усуђујем се да кажем, као што сте га Ви волели. И ја желим да овековечим његову успомену за свагда међу оним народом из кога он потиче, будући један велики Американац. Пупин никада није престао да буде један велики Србин. (Др Сава, епископ шумадијски).

Мирослав Станковић,

Приређивач „Од усељеника до проналазача”, Михајло Идворски Пупин „Текстови у америчкој штампи 1912–1920. године”