Узалудни пензионерски маратон

Поред захтева пензионера и иницијатора за процену уставности Закона о привременом уређивању начина исплате пензија из 2014. године Уставном суду и моја маленкост је поднела уставну жалбу 8. фебруара 2018. године и истога дана захтев Фонду ПИО, филијала у Краљеву за накнаду штете, јер је одступио од свог решења којим ми је обрачуната пензија по основу уплата доприноса Фонду ПИО. После ћутања Уставног суда у трајању од годину и два месеца, 25. априла 2019. године стигло ми је решење у којем свеукупно пресуђује да захтеви пензионера нису основани, да наведеним Привременим законом није прекршен Устав и да Уставни суд није надлежан да цени међусобну усаглашеност закона. Сходно томе: 1. Обуставља се даљи поступак..., 2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка... и 3. Одбацују се захтеви за обуставу извршења појединачних аката или радњи на основу наведеног закона из 2014. године.

Уставни суд РС није уважио непобитну чињеницу да су пензионери издвајањем дела своје месечне зараде у трајању до 40 година стекли имовинско право на месечни износ пензије обрачунат и регулисан правним актом (решењем) сваком пензионеру, зависно од висине уплаћених доприноса. Ово право јемчи члан 58 Устава РС и једном достигнуто не може се умањивати на основу члана 20 Устава РС. Тако је Уставни суд РС „заштитио” Уставом загарантовано право пензионера. Чак је сковао и бесмислицу да Фонд ПИО функционише тако да запослено потомство финансира пензије својих родитеља. Шта се десило са стеченим правом пензионера по решењу Фонда ПИО?

И ту није крај. Пошто су и Фонд ПИО, филијала у Краљеву и Дирекција фонда у Београду одбили захтев за накнаду штете и жалбу на решење његове филијале  у Краљеву, па ме правном поуком упутили на тужбу Управном суду, поднео сам и тужбу Управном суду. Управни суд је прво нашао пропуст Дирекције и вратио јој предмет на поновно разматрање. Пошто је Дирекција поново одбила захтев, послао сам захтев Управном суду да преузме решавање овог спора као надлежан, када претходни орган поново одбије извршење решења. После дужег ћутања Управни суд је почео да тражи допуне, преуређење тужбе и друге правне зачкољице, тражећи повод да се тужба правно обезвреди и одбаци. До данас та тужба нема епилог.

Ни ту није крај. Искористио сам право да се поводом ћутања администрације обратим 30. априла 2018. године Суду за људска права у Стразбуру, који је прихватио предмет, уз упутство да се при сваком наредном слању допуна предмета позивам на додељен број и да их обавештавам о променама. Слао сам у два маха допуне предмета (по добијеном решењу Уставног суда и поводом поновне опструкције поступка од стране Дирекције Фонда ПИО и Управног суда), с плаћеном повратницом о уручењу. У том периоду су се при овом суду именовале наше нове судије и комуникација са судом се изменила. После дугог ишчекивања повратнице морао сам 13. децембра 2021. године да шаљем потражницу за предметом (код поште, а не од суда). Потрајало је то неколико месеци и правна саветница суда ме обавештава да не шаљу потврде о пријему мојих будућих поднесака, већ да их шаљем препоручено (што сам и радио) и да не контактирам суд телефоном (што ниједном нисам урадио). Добио сам 6. јуна 2023. године, без образложења, обавештење да је мој предмет проглашен неприхватљивим (а већ је био прихваћен за разматрање). Правна комуникација без образложења није својствена једној високоправној установи, па има разлога за сумњу да предмет и није разматран, већ је обавештењем бачен ад акта.

Нема сумње да је половини пензионера (око 750.000) ускраћено 10 одсто пензије месечно током четири године. Нисам неразуман, држава је била у невољама, али је све ово могло да се реши хуманије, без „правне гимнастике” на сва три нивоа: законодавном (Скупштина РС, на предлог владе), судском (Уставни и други судови) и извршном (Фонд ПИО). После свега овог, остаје ми обавеза да држави захвалим што ми је коначно разбила илузију о постојању стеченог права по основу осигурања код Фонда ПИО. Иако нисам успео да уверим моћну државу да се прорачунато, дакле с намером, огрешила о пензионере (крупан залогај за једног пензионера), остајем спокојан јер сам урадио колико сам као грађанин био дужан и могао. Ако оваква „правна гимнастика” прође као узалудни пензионерски маратон без исправке, остаје без одговора питање: ко је пензионерима загадио воду? Каква је правна поука?

Миодраг Србљак,
Краљево