Убице га терале да им свира

Шабац – Рус Василије Кузенко, професор музике у шабачкој гимназији и диригент у чак пет градских хорова, био је у групи стрељаних "белогардејаца", који су у јесен 1944. отишли на стратиште певајући сами себи опело! Траг им се изгубио на старом железничком мосту преко Саве, где су партизани тих дана ликвидирали много угледних грађана, под оптужбом да су народни непријатељи. Окружни суд у Шапцу рехабилитовао је ових дана невино убијеног професора, на захтев његовог сина Петра Кузенка.   – Отац је рођен 1887. у Ставропољу у Украјини, одакле је и Михаил Горбачов. Тамо је стекао диплому педагошке академије – одсек музике, и до 1916, када је мобилисан, био је наставник, а потом помоћник управника и управник у више школа Ставропољске губерније. У предоктобарској Русији, за свој рад, био је одликован Орденом светог Станислава и медаљом дома Романових, издатом поводом 300-годишњице царске породице – прича нам Петар Кузенко.  

У чину поручника, Василије је био вођа оркестра Херсонског пука, који се од 1916. до 1918. борио на Кавказу. После успостављања бољшевичке Русије, цео пук је пребегао преко Турске. Већи део официра и војника крајње уточиште је нашао у Паризу, а школоване инжењере и професоре примио је краљ Александар Карађорђевић. У Београду је Кузенко (поново) положио стручни испит, упознао будућу супругу Савету Икић, родом из Куршумлије, са којом је добио кћерке Смиљану (1929) и Оливеру (1931), а потом и сина Петра (1935).   – Мајчин брат Васа Икић држао је у Шапцу фризерски салон, што је био разлог да отац 1921. године прихвати понуду да ради у шабачкој гимназији. Свирао је на виолини, основао хор "Невен", који је после три године прерастао у Шабачко певачко друштво, али и дириговао Занатлијским, Црквеним и Хором учитељске школе. У време окупације био је потпуно аполитичан, а верујући у људе и дубок просветитељски траг, није услишио мајчине молбе да се у јесен 1944. склони на месец-два, као што су други Руси избеглице учинили и преживели – каже Петар.  

Само неколико дана по уласку у град, припадници Озне (Одељења за заштиту народа) упали су у Кузенков стан, у Улици Милоша Обилића број 5. Војници су кундацима ударали у врата и чим је професор отворио наредили су му да пође са њима. После неколико дана дошао је један униформисани мушкарац и од Савете тражио да му преда виолину. Када га је упитала зашто им треба, одговорио је: "Не брините за супруга, он ће сада мало да свира". Када је други војник четири-пет дана касније вратио виолину, породица је знала шта се догодило. 

На основу исказа Петра Кузенка, као и исказа сведока Јована Икића и Светомира Павловића, који је био заточен у суседној ћелији, Окружни суд је утврдио да је Василије Кузенко лишен слободе од стране припадника партизанског покрета и одведен у шабачки затвор, где су га испитивали припадници Озне и присиљавали да свира на виолини шефу Слободану Борисављевићу и његовим помоћницима – капетану Миши Мајсторовићу, извесном Васићу и другима. 

На основу решења комисије за додељивање помоћи породицама пензионера, при градском НОО у Шапцу, од 8. марта 1945, утврђено је да је породица Кузенко одбијена од тражења да јој се додели помоћ, због тога што је, по знању чланова ове комисије, Василије пресудом Војног суда у Шапцу оглашен за народног непријатеља. Окружни суд је пронашао да ово решење садржи крупну неистину у погледу осуде Василија Кузенка, јер је Војни суд Корпусне области западне Србије започео свој рад тек два месеца касније – крајем децембра 1944. године.  

"Василије Кузенко лишен је живота, без одлуке суда и вођења поступка, као и без конкретне кривице, пре свега ради застрашивања других", написано је у изреци решења о рехабилитацији Окружног суда у Шапцу.