Немачки чиновник и немачки градоначелник

Одлазио сам из Сарбрикена за Франкфурт на Мајни, морао сам да мењам статус, била ми је потребна нова дозвола за рад у Немачкој, што далеке 1969. године није требало да буде проблем. Али не лези враже, СФРЈ и Немачка склопе на брзину нови споразум, запослење је било могуће само уз дозволу југословенског уреда за рад, и то ступи на снагу око месец дана пре мог захтева. То нисам могао добити никако, нисам служио војску.

У „арбајтсамту“ ми кажу да неће бити проблема, дадоше ми упитник да га предузеће испуни, да донесем дозволу за боравак и све ће бити ок. Онако успут ме пита чиновник да ли сам члан синдиката, на моје негирање, он ми препоручи да се учланим, а он је у исто време тамо неки секретар. Одох ја сутра у „ауслендерамт“, дугачак ходник са десетинама столица уза зид, на вратима велики натписи на почетним словима алфабета. Седох ја на „X“ столицу, и после десетак минута чекања сам дошао на ред. Канцеларија доста велика, са три велика ормана са ролоима, господин чиновник, висок, плав са кратко потшишаном косом, прави војник. И онда угледам најважнији реквизит немачког чиновника, имао је црне штитнике за руке од лакта до руку, да не испрља белу кошуљу, практично.

"Све је у реду господине, узмите овај упитник испуните, додајте пријаву боравка и дозволу за рад."

Натраг у предузећу испричам мом шефу, видим да нема ништа од дозволе, једна без друге не може. Мој шеф оде код његовог, вишег шефа исприча му моју ситуацију. После пола сата ме зове шефов шеф да одемо код доктора, тако смо звали генералног директора нашег предузећа, једне ћерке немачких државних железница... Био је познат као врло строг, људи су стајали у ставу мирно када је био присутан, неки су чак устајали када су телефоном разговарали са њим.

Каже доктор неће бити проблем, ми, наша фирма има одличне везе са градом, Франкфурт на Мајни, све ће бити у реду, а он ће написати свом добром познанику, градоначелнику Moeleru, лично писмо. Мало сам био збуњен, мој најшеф, доктор је био љути присталица и активан члан ЦДУ, а градоначелник ватрени СПД човек, али ме мој шеф убеди да овде политика не игра никакву улогу. Само је један колега био скептичан када је чуо да овај званичник носи „футролу“ за подлактице, рекао је да он тим званичницима не верује, за њих важи само држава и ништа више.

Одем ја сутра код секретара градоначелника, предам писмо нашег доктора и чекам. После једног сата изађе секретар начелника и каже да је разговарао са шефом оног чиновника за слово X, они ме чекају, и да погледам да ли имам све код себе. Одох ја код слова X, куцнем пристојно на врата, изађе онај исти од јуче. А господин X, „причекајте још који минут молим вас“. После једно сат времена позва ме да уђем, понуди ме чак кафом, што сам захвално примио, само да га не увредим. После читања свих писама и упитника завали се човек у столицу и почне да се смешка, само није био пријатан смешак.

„Да ли Ви господине знате шта значи бити немачки државни чиновник?“ Нажалост не знам, још сам сувише кратко овде код вас, али сећам се очевих прича да је то веома часна професија. Он се насмеја склони она документа и поче да ме убија рецима: господин градоначелник се заузео за вас, ваш директор ми је написао писмо, они не могу без вас, а ја се бојим да ће морати, нажалост нема ништа од ваше дозволе, један немачки чиновник не може да се подмити. Видите ја сам чиновник доживотно, мој газда је држава и закон, ја сам положио заклетву да ћу радити поштено. И још нешто необично, Ваш шеф је исто тако државни чиновник, по рангу много виши од мене, изгледа да је заборавио шта су дужности и могућности чиновника. А градоначелник се бира сваких 6 година, може да победи, а може да изгуби.

Аха, схватио сам поруку, овај не може никад да изгуби, помислих ја у себи. Довиђјења. Ћао вереница, женидба, брак, будућност, ћао Deutschland. Све се срушило. Одем код шефа и све му испричам, кризна ситуација, сви траже решење, желе да ме задрже, а то желим и ја. Сутрадан ме сачека шеф и каже да одем код нашег доктора, има решење. Скупим петљу и одем, каже звао га је секретар начелника, човек има неког рођака конзула у немачком конзулату у Загребу. Да седнем у кола, тркнем до Загреба, добићу потребне печате и дозволу боравка за три године, за почетак.

Дивно, али треба отићи у Загреб, проћи границу, проћи поред милиције, војне полиције, наравно сви они знају да ја нисам служио војску, немам шансу ухапсиће ме одмах. Али друге није било, одем до Загреба, успут свратим код родитеља, и дођем у немачки конзулат. Све је било припремљено, добих печат и дозволу боравка са речима: могли сте то у ствари и у Франкфурту да добијете, али када сте већ ту, добићете од мене, оно "мене" је врло јасно нагласио и притом се гласно насмејао. Када је видео боју мог лица извадио је флашу шљивовице и попих шљивку на празан стомак.

Захвалио сам се конзулу, примио поздраве за његовог рођака и флашу ракије да му однесем, сео сам у кола и хтео да се што пре вратим, али мотор није хтео да се упали и док сам размишљао да ли ћу успети да се вратим стадоше два милиционера и један куцну на прозор. Готово, помислио сам, ево ме у касарни. „Земљак, кај неће да крене, дај будемо вас гурнули, а одмах је и низбрдица, буде се одмах упалил“. И погураше ме та два милиционера, нису ме ухапсили, и мотор је прорадио. До Франкфурта нисам стао.

Дозволу за рад сам у Франкфурту одмах добио, наравно да сам морао опет у „ауслендерамт“ код слова X да се региструјем, био је исти чиновник, само овај пут није ми понудио кафу.

Три године касније зазвонио је увече телефон код куће, и чуо сам глас чиновника кога нисам никада заборавио. „Господине видео сам Вас јуче на локалном програму телевизије Хесена. Видим да сте напредовали, био је одличан извештај о једриличарству, падобранству, о Тунису, надам се да сте се лепо провели, како сте, шта радите, где сте, етц. Надам се да нисте више љути на мене, шта ћете, такви су закони, све најбоље, aufviderzen“.

Нисам ни слутио да је тај чиновник са футролама на рукавима кошуља био љубитељ летења једрилицом и још активни летач. Био сам изненађен, ипак је био леп гест са његове стране, наравно нисам хтео да га питам како разне проституке, макрои, дилери, обијачи и слични добијају дозволе боравка. Највероватније исто као и Иранац Селми који је сазидао највишу зграду у Франкфурту и Немачкој, добио је дозволу за 22 спрата, изградио читавих 26, да се не би рушило дао је владајућој странци у Франкфурту милостињу од неколико милиона, тада марака.