Nemački činovnik i nemački gradonačelnik

Odlazio sam iz Sarbrikena za Frankfurt na Majni, morao sam da menjam status, bila mi je potrebna nova dozvola za rad u Nemačkoj, što daleke 1969. godine nije trebalo da bude problem. Ali ne lezi vraže, SFRJ i Nemačka sklope na brzinu novi sporazum, zaposlenje je bilo moguće samo uz dozvolu jugoslovenskog ureda za rad, i to stupi na snagu oko mesec dana pre mog zahteva. To nisam mogao dobiti nikako, nisam služio vojsku.

U „arbajtsamtu“ mi kažu da neće biti problema, dadoše mi upitnik da ga preduzeće ispuni, da donesem dozvolu za boravak i sve će biti ok. Onako usput me pita činovnik da li sam član sindikata, na moje negiranje, on mi preporuči da se učlanim, a on je u isto vreme tamo neki sekretar. Odoh ja sutra u „auslenderamt“, dugačak hodnik sa desetinama stolica uza zid, na vratima veliki natpisi na početnim slovima alfabeta. Sedoh ja na „X“ stolicu, i posle desetak minuta čekanja sam došao na red. Kancelarija dosta velika, sa tri velika ormana sa roloima, gospodin činovnik, visok, plav sa kratko potšišanom kosom, pravi vojnik. I onda ugledam najvažniji rekvizit nemačkog činovnika, imao je crne štitnike za ruke od lakta do ruku, da ne isprlja belu košulju, praktično.

"Sve je u redu gospodine, uzmite ovaj upitnik ispunite, dodajte prijavu boravka i dozvolu za rad."

Natrag u preduzeću ispričam mom šefu, vidim da nema ništa od dozvole, jedna bez druge ne može. Moj šef ode kod njegovog, višeg šefa ispriča mu moju situaciju. Posle pola sata me zove šefov šef da odemo kod doktora, tako smo zvali generalnog direktora našeg preduzeća, jedne ćerke nemačkih državnih železnica... Bio je poznat kao vrlo strog, ljudi su stajali u stavu mirno kada je bio prisutan, neki su čak ustajali kada su telefonom razgovarali sa njim.

Kaže doktor neće biti problem, mi, naša firma ima odlične veze sa gradom, Frankfurt na Majni, sve će biti u redu, a on će napisati svom dobrom poznaniku, gradonačelniku Moeleru, lično pismo. Malo sam bio zbunjen, moj najšef, doktor je bio ljuti pristalica i aktivan član CDU, a gradonačelnik vatreni SPD čovek, ali me moj šef ubedi da ovde politika ne igra nikakvu ulogu. Samo je jedan kolega bio skeptičan kada je čuo da ovaj zvaničnik nosi „futrolu“ za podlaktice, rekao je da on tim zvaničnicima ne veruje, za njih važi samo država i ništa više.

Odem ja sutra kod sekretara gradonačelnika, predam pismo našeg doktora i čekam. Posle jednog sata izađe sekretar načelnika i kaže da je razgovarao sa šefom onog činovnika za slovo X, oni me čekaju, i da pogledam da li imam sve kod sebe. Odoh ja kod slova X, kucnem pristojno na vrata, izađe onaj isti od juče. A gospodin X, „pričekajte još koji minut molim vas“. Posle jedno sat vremena pozva me da uđem, ponudi me čak kafom, što sam zahvalno primio, samo da ga ne uvredim. Posle čitanja svih pisama i upitnika zavali se čovek u stolicu i počne da se smeška, samo nije bio prijatan smešak.

„Da li Vi gospodine znate šta znači biti nemački državni činovnik?“ Nažalost ne znam, još sam suviše kratko ovde kod vas, ali sećam se očevih priča da je to veoma časna profesija. On se nasmeja skloni ona dokumenta i poče da me ubija recima: gospodin gradonačelnik se zauzeo za vas, vaš direktor mi je napisao pismo, oni ne mogu bez vas, a ja se bojim da će morati, nažalost nema ništa od vaše dozvole, jedan nemački činovnik ne može da se podmiti. Vidite ja sam činovnik doživotno, moj gazda je država i zakon, ja sam položio zakletvu da ću raditi pošteno. I još nešto neobično, Vaš šef je isto tako državni činovnik, po rangu mnogo viši od mene, izgleda da je zaboravio šta su dužnosti i mogućnosti činovnika. A gradonačelnik se bira svakih 6 godina, može da pobedi, a može da izgubi.

Aha, shvatio sam poruku, ovaj ne može nikad da izgubi, pomislih ja u sebi. Doviđjenja. Ćao verenica, ženidba, brak, budućnost, ćao Deutschland. Sve se srušilo. Odem kod šefa i sve mu ispričam, krizna situacija, svi traže rešenje, žele da me zadrže, a to želim i ja. Sutradan me sačeka šef i kaže da odem kod našeg doktora, ima rešenje. Skupim petlju i odem, kaže zvao ga je sekretar načelnika, čovek ima nekog rođaka konzula u nemačkom konzulatu u Zagrebu. Da sednem u kola, trknem do Zagreba, dobiću potrebne pečate i dozvolu boravka za tri godine, za početak.

Divno, ali treba otići u Zagreb, proći granicu, proći pored milicije, vojne policije, naravno svi oni znaju da ja nisam služio vojsku, nemam šansu uhapsiće me odmah. Ali druge nije bilo, odem do Zagreba, usput svratim kod roditelja, i dođem u nemački konzulat. Sve je bilo pripremljeno, dobih pečat i dozvolu boravka sa rečima: mogli ste to u stvari i u Frankfurtu da dobijete, ali kada ste već tu, dobićete od mene, ono "mene" je vrlo jasno naglasio i pritom se glasno nasmejao. Kada je video boju mog lica izvadio je flašu šljivovice i popih šljivku na prazan stomak.

Zahvalio sam se konzulu, primio pozdrave za njegovog rođaka i flašu rakije da mu odnesem, seo sam u kola i hteo da se što pre vratim, ali motor nije hteo da se upali i dok sam razmišljao da li ću uspeti da se vratim stadoše dva milicionera i jedan kucnu na prozor. Gotovo, pomislio sam, evo me u kasarni. „Zemljak, kaj neće da krene, daj budemo vas gurnuli, a odmah je i nizbrdica, bude se odmah upalil“. I poguraše me ta dva milicionera, nisu me uhapsili, i motor je proradio. Do Frankfurta nisam stao.

Dozvolu za rad sam u Frankfurtu odmah dobio, naravno da sam morao opet u „auslenderamt“ kod slova X da se registrujem, bio je isti činovnik, samo ovaj put nije mi ponudio kafu.

Tri godine kasnije zazvonio je uveče telefon kod kuće, i čuo sam glas činovnika koga nisam nikada zaboravio. „Gospodine video sam Vas juče na lokalnom programu televizije Hesena. Vidim da ste napredovali, bio je odličan izveštaj o jedriličarstvu, padobranstvu, o Tunisu, nadam se da ste se lepo proveli, kako ste, šta radite, gde ste, etc. Nadam se da niste više ljuti na mene, šta ćete, takvi su zakoni, sve najbolje, aufviderzen“.

Nisam ni slutio da je taj činovnik sa futrolama na rukavima košulja bio ljubitelj letenja jedrilicom i još aktivni letač. Bio sam iznenađen, ipak je bio lep gest sa njegove strane, naravno nisam hteo da ga pitam kako razne prostituke, makroi, dileri, obijači i slični dobijaju dozvole boravka. Najverovatnije isto kao i Iranac Selmi koji je sazidao najvišu zgradu u Frankfurtu i Nemačkoj, dobio je dozvolu za 22 sprata, izgradio čitavih 26, da se ne bi rušilo dao je vladajućoj stranci u Frankfurtu milostinju od nekoliko miliona, tada maraka.