Пуним гасом у месту

Студија историчара Марка Миљковића „Аутомобил је слобода, историја развоја аутомобилизма у Србији 1903- 2023”, у издању Службеног гласника, специфичан је поглед на историју Србије и Југославије у последњих 120 година, али и на степен ослобођености друштва. Аутор је на недавној промоцији ове књиге у београдској књижари „Геца Кон” напоменуо да ово дело такође говори о континуитету и дисконтинуитету кроз различите државе и ратове, јер је први аутомобил дошао у Србију непосредно пред смену две династије у Краљевини Србији.

– „Пуним гасом у месту” наслов је закључка ове књиге, који говори о томе где смо се налазили пре 120 година и где смо данас. Краљевина Србија много је каснила у процесу модернизације и у прихватању аутомобила као новог технолошког изума. До почетка Првог светског рата било је око 30 аутомобила у приватном власништву елите и можда је још толико имала војска, а до Другог светског рата било је око 13 хиљада аутомобила. Највећи успон дешава се од средине шездесетих до почетка осамдесетих година 20. века у Југославији, када се може говорити о периоду успеха. Данас се по степену моторизације Србија налази једино испред Албаније, Северне Македоније и Турске, а потребно је двадесетак просечних плата за један просечан аутомобил – рекао је Марко Миљковић.

Професор Милан Ристовић нагласио је да читајући ову књигу ми заправо читамо друштвену историју и повест техничке културе у Србији и Југославији, на почетку 20. века, све до наших дана, читамо је као историју изградње модерне инфраструктуре, која је била потребна за развитак аутомобилизма, транспорта, саобраћаја, туризма. Књига говори о 20. веку – аутомобилском веку, док је 19. био век доминације железнице.

– Чињеница да је неко имао породични аутомобил отварала је могућности да се изађе из уских могућности својих градова и путује у друге земље. Људи су добили шансу да експериментишу, да буду слободни. Уз аутомобиле дошле су и нове професије: механичарске, шоферске, отворен је и систем снабдевања бензином и бензинске пумпе, доношени су нови закони, осниване су фабрике аутомобила, међутим, јављале су се и саобраћајне несреће. Са економским могућностима развијало се читаво друштво, а са новим радним местима у тој индустрији, поправљала се општа слика друштва, аутомобил је постајао и статусни симбол и компензација за нешто друго – рекао је Ристовић, додајући:

– Нушић није без разлога сместио радњу комада „Мистер Долар” у један од београдских ауто- клубова, који су били резервисани за финансијску и политичку елиту. Била је ствар престижа када је нека држава имала сопствену индустрију аутомобила, која је запошљавала на хиљаде радника, а све важније су постајале и рекламе. Ова књига показује и коришћење аутомобила у балканским ратовима и у Првом светском рату, Други светски рат био је посебно драматичан због недостатка горива, што је приморавало људе да импровизују. Кроз историју аутомобилизма показано је како су се мењали друштво и техничка култура, какав утицај на развијеност државе има ова важна грана индустрије аутомобила – истакао је проф. др Милан Ристовић, додајући и то да је ова књига озбиљно написана студија, да нуди обиље нових информација, али и да врло лепо изгледа.

Историчарка Радина Вучетић нагласила је да је студија Марка Миљковића пар екселанс друштвена историја Србије, у њених 120 година, током Краљевине Србије, током Краљевине Југославије, кроз ратове, до социјалистичке Југославије, затим распад земље из деведесетих година 20. века, до данас.

– Кроз причу о аутомобилима добили смо књигу о држави и друштву, о модернизацији, о спољнополитичком положају Србије. Види се како су двадесетих година највише вожени амерички аутомобили, да би крајем тридесетих преовладавала немачка возила. Дивна је прича о Гран-при трци око Калемегдана, септембра 1939. године, када је већ почео Други светски рат. Ово је књига о истакнутим појединцима и системским проблемима, о корупцији. Две су врсте јунака у овој књизи. С једне стране јунаци су аутомобили, почев од првог „неселсдорфа” који је стигао у Србију, преко „форда Т”, различитих америчких и немачких аутомобила у међуратном периоду, а врло су занимљиве приче о „фићи”, о „тристаћу” и „југу”, као и о фабрици „Црвена застава”. За мене, једна од омиљених јунакиња ове књиге је Даринка Петровић Мића, прва жена шофер, која је радила у пошти, али пошто тридесетих година није било погодно да жена буде шофер, носила је мушку униформу, а колеге су је звале Мића. Јунаци су и тркачи Миливоје Божић, Бранимир Перић Џо; припадници елите, међу којима је био краљ Александар Карађорђевић, па краљица Марија – прва жена која је храбро возила аутомобил до Нице и Париза, затим Јосип Броз Тито. Ово је и књига о саобраћајцима, а међу њима и о Јовану Буљу, који је изводио пируете на раскрсници код „Лондона”, али и о ситуацији кад је Херман Геринг био саобраћајац у Тополи. О обичним људима који су подизали кредите да би купили „фићу”, „југа” или „тристаћа” како би са породицама ишли на море, осамдесетих су бензин куповали на бонове, а десет година касније га пресипали из флаша „кока-коле” – истакла је Радина Вучетић, која је и избор фотографија, илустрација и огласа, као пример изврсне колекцију из Музеја аутомобила и различитих арива, што је све као једна паралелна књига у књизи, уз колекцију песама, серија и филмова о аутомобилима.