Кад су Врањанци радили као Јапанци

Средином шездесетих година индустрија на југу Србије, пре свега Врању, добија аутентичне брендове. У индустрији намештаја то је био „Симпо”, текстилној „Јумко”, обућарској „Коштана”, из металског комплекса „Заваривач” и „Алфа”. Дуванска индустрија ДИВ је регионално постала значајна фабрика. Београдски „Навип” имао је погон у Врању где се обрађивало грожђе, „Пољопродукт” се бавио производњом хране. Рудник „Бесна Кобила”, где се ископавала руда олова и цинка функционисао је као значајан потенцијал. У у руднику „Неметали” у Врањској Бањи су експлоатисана налазишта „зеолита”…

Тада актуелни трилинг: „Симпо” – „Јумко” – „Коштана”, за овај део Србије, била је „привредна локомотива” која је вукла традиционално неразвијени део тадашње СФРЈ. Тадашња власт у Београду имала пуно разумевања за овај део државе. Привредници попут Драгана Томића, Влајка Јовића, Мирка Димитријевића били су окосница „лобирања” за развој југа, који је увек био близу „ровитог Косова”. Осамдесетих година у Врању је више од 35.000 радника било у привреди. Данас их је и десетоструко мање.

„ За сваки 1. мај нама су у фабрици стизали неки додаци на плату. Утркивали смо се да ли ћемо сести са породицама у неку од кафана или отићи на богати првомајски уранак. Није било зависти и пакости. Звали су нас „Јапанцима”, касније се то претворило у бајковиту причу о ’Швајцарској на југу Србије’, али радничка класа је нестајала. Утркивали смо се ко ће да плати ’туру’ у кафанама, где није било места када би се примила плата, подсећа за „Политику” Раде Савић, некадашњи радник у „Коштани”, сада пензионер.

Сменом режима Слободана Милошевића почеле су јаке турбуленције које су додатно „избушиле” санкцијама изморени привредни систем југа Србије. Транзициони период траје скоро четврт века,  са скромним перспективама и још мањим надањима.

Уз мноштво штрајкова Индустрија обуће „Коштана” прва ће посрнути. Ово предузеће ће 2002. године отићи у стечај и заборав. Транзиционо неизвесно путовање у потрази за „стратешким партнером” из иностранства, из године у годину „брусиће” број радника и у „Јумку” и довести га данас на мање од две хиљаде.

„Симпо” је дуго одолевао приватизационим „олујама”. Очекивало се да ову индустрију намештаја преузме неко од странаца, што се није десило, иако се спекулисало о могућности да овде ИКЕА. Са шведском компанијом је „Симпо” сарађивао годинама.

Најбоља „удавача” била је Фабрика цигарета ДИВ, коју ће 2002. године преузети Компанија „Бритиш Америкен тобако” (БАТ). Број радника је знатно смањен, али је БАТ одржао ниво стандарда у пословању у Врању, поштујући права радника и социјалне програме за оне који су пристали на раскид уговора о раду.

Приватизација ове фабрике из програма дуванске индустрије донела је значајне акцизне бенефите државном буџету, али девастирала производњу дувана, која је значила локалном становништву југа државе.

И приватизација „Алфе”, која ће прећи у приватно власништво рођеног Врањанца, Мирољуба Алексића је позитиван пример. Уследила је иновација производног програма и повећан је број запослених, мада се последњих година осећа, бар по речима запослених, „одређена стагнација”.

Данас је производња у „Јумку” оријентисана на наменски програм за Војску Србије. Шије се за државна јавна предузећа МУП-а, „Поште Србије”, комуналне установе... „Симпо” опрема хотеле, мање и веће угоститељске објекте, новоизграђене стамбене објекте у Србији и региону. Након што је Компанија „Геокс” затворила фабрику обуће, када је без посла остало 1.200 радника, већина њих сада ради у турском „Текласу” који се бави производњом делова за ауто-индустрију. Ту је и немачки „Некс” који ради хтз обућу. Нејаки приватни сектор, упошљава мали број углавном нискоквалификоване радне снаге у услужним делатностима. И, овде је примећен одлив стручне радне снаге ка Београду, а уз то не постоје иновативни образовни програми за школовање младих у области текстила, дрвнопрерађивачке, обућарске, или металске индустрије за шта овде постоје потребе. Тако у „Јумку” ангажују бивше раднике у пензији, а који желе додатну зараду.

„Од ’врањанских Јапанаца’ данас нема ни Ј”, закључује обућарски мајстор Срета Илић, некадашњи упошљеник „Коштане”. Између две крајности сместио се реалан живот са просечном платом испод државног просека.