Шта славимо – празник рада или три слободна дана

Први дан маја Међународни је празник рада, када се у ствари не ради, него се нерадни дани испуњавају спортским и гастрономском рекреацијом, углавном у природи. То потврђују и одговори анкетираних Панчеваца, који су се листом изјаснили како ће празник провести ван града, у походу ка неком од популарних излетишта, највише ка Девојачком бунару у Делиблатској пешчари.

 „Сведоци смо да су синдикати покушавали да направе масовније митинге и после краха социјализма, углавном у Београду, како би охрабрили своје чланство. Били су то и покушаји оправдања сопственог постојања, макар манифестационо. Сада ни тога више нема. У свету и даље, пролевичарске странке и појединци користе 1. мај, макар да иступе и искажу незадовољство својим положајем. Тамо је то много организованије – људи изађу на улице, а синдикати још имају неку снагу да их окупе, уз сав фолклор”, објашњава за „Политику” историчар Срђан Божовић. Он нас подсећа да је прослава 1. маја као Празника рада, почела пре Другог светског рата организована од „радничког покрета”, циљано и са јасним левичарским идејама.

Управо у прослави 1. маја види се колико је овај „раднички” празник био „важан” у време Краљевине Југославије. Данас када се помене Празник рада, помисли се на социјализам. Међутим, како је реч о међународном празнику, формално га је требало и овде обележити, али као да га није ни било, истиче Божовић и подсећа да би се ту и тамо поменуо као некаква манифестација, но у одсуству мас-медија, за њега заправо ниси морао ни да знаш. Са ратом и новим друштвеним системом – све се променило.

 „Задојени мукама у рату и идеолошки мотивисани, од државних власти организација се спуштала на доле. Свако је имао свој задатак, од фабрике, школе, радне организације да позове и организују људе на заједничко учешће у манифестацијама. Биле су то поворке кроз град, параде успеха система, показивање да је држава из рата изашла јача, регенерисала се и иде у светлу будућност. Све то је било својеврсна пропаганда, а по иконографији, тачно се у годину могу датирати фотографије које су нам остале. Смењивале су се слике срп, чекић, и портрети актуелних идеолошких вођа. Сва иконографија је временом јењавала, идеологија је попуштала, а људи као људи стекли су током времена утисак да је 1. мај – три слободна радна дана”, објашњава Божовић.

Тако је све мање радника било на улицама, а све више на излетиштима, па је празник рада полако склизнуо у уранак, који иначе није наш изум, нити је од јуче, већ је свеприсутан и у земљама региона. У Војводини, изворни обичај да се урани и одлази у природу повезан је са дочеком пролећа и културама немачког, мађарског и словачког народа, који су га донели у равницу. Обичајни ритуали из прошлости били су да се тада посече и украси Мајско дрво, што етнолози виде као праксу паганског порекла, a сличне обичаје преузели су и Срби, дочекујући пролеће, пре свега, Ђурђевданским уранком, када су куће кићене селеном и другим зеленилом и обављане и бројне „магијске радње” у повезане са здрављем стоке.

И док се дуже од века, Празник рада, 1. Мај, обележава календарским црвеним словом, а широм света радници, ипак, окупљају у борби за боље услове рада, у Србији буде организован понеки невелики митинг, јер је грађанство масовно мигрирало на излетишта, наоружано опремом за роштиљање и вишедневни боравак у природи – такозвани првомајски уранак.