Одлазак Светомира Арсића Басаре

Послењи пут чули смо се током прве пандемијске године, када се радо одазвао да говори за наш лист о престоничком споменику Стефану Немањи, а током фебруара и марта ове године београдска публика могла је да види његову скулптуру на поставци у Народном музеју Србије, и то поводом 120 година постојања уметничког друштва „Лада”, чији је био члан. Светомира Арсића Басару, вајара, професора и академика, који нас је напустио у петак, у 96. години, памтићемо као аутора који је оставио велики траг посредством својих монументалних вајарских дела инспирисаних националном историјом и њеним јунацима и као пријатног, отвореног и директног саговорника, јасног у својим ставовима.

Од рођења 1928. у шарпланинском сеоцету Севце, где је и одрастао и о чему је увек са посебним емоцијама говорио, па до Београда, где се одигравао његов академијски живот и где је преминуо, прешао је дуг и успешан пут. Завршио је Академију за примењене уметности Универзитета у Београду, основне студије 1958, а највећи део живота провео је на Космету, посебно у Приштини, где је био предавач у учитељској школи, али и декан Академије уметности. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран 1994, а подаци говоре да су уз приступну академску беседу „На трагу порекла” биле изложене три скулптуре: Цар Душан и два Оклопника. Био је и члан Академије наука и уметности Косова од 1983. до укидања 1992. и члан УЛУС-а, УЛУК-а (Косово) и СЛУЈ-а. У оквиру САНУ био је члан неколико тела: Одбора за проучавање Косова и Метохије (од 1996), Одбора за речник појмова из области ликовне уметности (од 1997) и Управног одбора Фонда за научна истраживања САНУ, као представник Одељења ликовне и музичке уметности (од 2005).

Добитник је бројних признања, међу њима Награде УЛУС-а (1969), Награде града Приштине (1971), Седмојулске награде (1978), Награде СЛУЈ (1981), Награде АВНОЈ-а (1986), Вукове награде (1998) и Ордена братства и јединства са сребрним венцем. Био је оснивач Ликовне колоније у Дечанима, а иницирао је и оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије. Први рад „Глава девојчице” извајао је 1950. године, а био је и творац идејног решења за споменик деспоту Стефану Лазаревићу, који је постављен између Булевара деспота Стефана, Палмотићеве, Цариградске, Дринчићеве и Гундулићевог венца. У САНУ је прошлог пролећа представио аутобиографску збирку прича „Пут за Дечане”. Писао је студије о скулптури, ликовне критике и приповетке.

Његов израз пролазио је кроз неколико етапа, које укључују и експресивност оријентисану ка реализму и асоцијативну апстракцију, када је био у домену чисте уметности, како је то једном и сам приметио. Дрво је било и остало присутно обично у слободнијим формама којима се бавио током каријере:

„Дрво добро познајем јер сам и рођен у месту где се живело од његове обраде, али незаобилазно је рећи да је реч и о материјалном аспекту. До дрвета сам могао лакше да дођем. Идеално би било моделирати у глини, а лити у бронзи, јер дрво поставља, ипак, одређена ограничења”, говорио је.

Али један је догађај био за њега по много чему пресудан и професионално и приватно.

У интервјуу који је дао „Политици” 2019, а поводом отварања његове изложбе у Галерији САНУ и обележавања његовог деведесетог рођендана, истакао је да без завичаја човек не живи прави живот и причао је о НАТО бомбардовању наше земље и томе претходећим и потоњим догађајима, који су га заувек изместили са Косова и Метохије и чему је и посветио тада изложене скулптуре, урађене по косовскометохијским историјским мотивима.

Уметник не може да остане ни глув ни нем пред таквим збивањима и мора да реагује на свој начин, рекао нам је тада, и додао:

„Мој живот потпуно се променио. Остао сам без завичаја. Прогнан сам са свог огњишта. То је нешто најгоре што се, а да није смрт, може десити човеку. Стварам од тада под тим утиском, трансформисао сам велики део мог ликовног израза. Променио сам и начин рада и средства изражавања. Камен сам раније обрађивао с времена на време, али су најчешће то били дрво и метал, да бих у скорије време прешао највише на метал. Он је био, по мени, најадекватнији за изражавање оних садржаја који су ме највише и погодили, он допушта већу могућност драматизације.”

А какав је његов доживљај тога свега било могло се тада закључути и по називу дела које су биле пред публиком: „Свети ратници: Никита”, „Милош Обилић”, „(Не)милосрдни анђео 5”, „Распеће Мајке Србије”, „Апокалипса”, „Егзодус урбани”... Том проседеу остао је посвећен до краја живота.

Селаковић: Остаће упамћен као велики стваралац

Министар културе Никола Селаковић упутио је телеграм саучешћа поводом смрти Светомира Арсића Басаре, саопштено је из Министарства културе, а преноси Танјуг.

„Са тугом сам примио вест о смрти нашег истакнутог вајара и писца, академика Светомира Арсића Басаре, дивног човека, родољуба, борца НОБ-а, писца, али најпре уметника чији је јединствени таленат и преданост према уметности оставио импозантан траг на нашој уметничкој сцени. Остаће упамћен као велики стваралац и инспирација генерацијама уметника. Као академик, професор, оснивач Ликовне колоније у Дечанима и иницијатор оснивања Клуба ликовних уметника Косова и Метохије исказао је снагу аутентичног ствараоца и његов одлазак представља ненадокнадив губитак за српску културу. У своје лично име и у име Министарства културе изражавам искрено саучешће породици, пријатељима и колегама и свим његовим поштоваоцима”, наводи се у телеграму саучешћа министра Селаковића.