Највећа част је служити публици и култури

Опера „Симон Боканегра” је маестрално, слојевито и капитално дело. Оно што њу раздваја од осталих Вердијевих остварења јесте чињеница да више подсећа на  музичку драму, поредећи је са композицијском структуром Рихарда Вагнера. У данашњем времену бисмо могли рећи да више личи на филм, каже Марио Павле дел Монако, млади оперски редитељ који поставља „Симона Боканегру” премијерно 16. маја од 19 часова на Великој сцени Народног позоришта у Београду, први пут у 104. години постојања Опере нашег националног театра. Ово је друга опера, после Пучинијеве „Турандот”  коју је успешно режирао на домаћој  престоничкој сцени.

Марио Павле дел Монако је син нашег мецосопрана Драгане дел Монако и Клаудија дел Монака, оперског редитеља и унук још славнијег деде Марија дел Монака, једног од највећих светских тенора. Одрастао је у Београду и у раној младости се школовао у нашој престоници, а студирао је у Бечу.

– Веома компликовани сиже прве верзије опере „Симон Боканегра” (1857) није успео да допре до публике. Уз новог либретисту, Арига Боита, дошло је до ревизије опере (1881) чија се обрада данас најчешће изводи и допринела је обогаћењу лика Боканегре. У додатој сцени такозваног „Већа” на крају првог чина, његов лик је добио прилику да се уздигне као духовни и етички ентитет, имајући у виду да после само пар сцена бива отрован и умире опраштајући свима. Праштање, односно цена непраштања, гордости, трансформативна моћ губитка и суочавање човека са њим и јесу једне од главних тема у опери „Симон Боканегра”. Ово дело заправо јесте трагична породична прича и неопходно ју је као такву и испричати – каже  у разговору за „Политику” уочи премијере.

Колико вам значи прилика да радите у српској престоници?

Био сам дубоко дирнут позитивном реакцијом публике. Као и прошле сезоне, током пробног процеса за  „Турандот” продукцију, поново и са огромним одушевљењем сам наишао на добродошлу и посвећену радну атмосферу и захвалан сам управи Народног позоришта, као и управнику Светиславу Гонцићу на поново указаном поверењу да сада, први пут у историји постојања Опере у Народном позоришту у Београду, на сцену поставим овакав раскошан наслов. А све то уз мотивисану сарадњу „домаћих снага”  солисте, оркестар и хор НП,  и велику подршку сектора технике. Једна од мојих првих успомена је настала у овој кући, јер сам још од детињства имао прилику да присуствујем и пробама и представама моје мајке и примадоне Драгане  дел Монако. Рођен сам у Риму, али сам ипак одрастао у Београду и прилично сам везан и за овај град и за људе који сачињавају његову психолошку и емоционалну архитектуру. Надам се да ћу својим даљим радом у Србији и наредних година наставити да будем на услузи и публици и култури ове земље. За мене не постоји већа част од те – да служим нашој публици.

Боканегра је уплетен у политичке интриге Ђенове 14. века, пират који се на мору сналази најбоље и човек из народа, доживљава праве „олује” на копну, постаје владар, док бива обележен губитком породице. Зашто се судбина поиграла тако са главним ликом и какву поруку Верди шаље, да ли је после губитка опроштај најважнији?

Овим питањем сте зашли у суштину овог дела и хвала на томе. И поред тога што назив опере носи име по главном протагонисти, Боканегри, не можемо раздвојити још два метафоризована „поднаслова”, који су саставни део приче о његовом лику. А то су: судбина и ускраћени и готово дезинтегрисани породични односи. Верди је као млада особа сахранио супругу и двоје деце. Такав немилосрдан чин судбине оставља неописиве и готово неиздрживе последице на људску психу, на поверење у живот, у Бога, у ближњег, а на крају крајева – удаљава нас од нас самих. Симон је особа која је разапета између завађених република, Ђенове и Венеције, између аристократије и народа, између својих сећања и дужности. Особа која губи своју драгу на дан када је проглашен за дужда, не знајући где му је нестало новорођено дете и особа која бива отрована од пријатеља, сада када је након дугог низа година коначно пронашао своју кћерку. То и дефинише једну од трагедија живота које су неизоставан део сваког од нас. Живот нас, очигледно, не поштеди ничега: ни лепог, ни ружног. Та трагедија управо и јесте у томе што се много тога дешава или прерано или прекасно. Прерано нас напусте вољени, а прекасно постајемо свесни својих и туђих исправних или грешних поступака и прекасно праштамо или нам прекасно бива опроштено. Ово дело зато и јесте вечно, зато што су човек и његова слојевита природа кроз векове остали исти. Стога и желимо да поделимо питања са публиком: колико је снажна трансформативна моћ губитка особа нама драгих и каква особа постајемо након истог? Да ли поседујемо капацитете да посведочимо рањивости и људскости у другима и да ли можемо да посматрамо особе у нашим животима као друкчију инстанцу нас самих? Или се, пак, претварамо у средство за уништење људи око нас, док постајемо неми сведоци и сопственог урушавања?

Колико је уметничка црта чланова ваше славне породице одредила професију којом се бавите?

Музика, уметност и опера одувек су били нераздвојне компоненте свакодневног живота у нашој породици.  Често размишљам о фрази: „Ви не бирате музику (или уметност) – она бира вас”. Иако сам био врло заинтересован за астрофизику и истраживање природе саме материје, сада као редитељ се бавим истраживањем људског стања са параметрима универзума које диктира одређено дело или комад. Моја мајка, Драгана, можда је играла и највећу улогу у неговању интересовања за класичну музику,  у музичком образовању током ниже и средње музичке школе уз одабрани смер, класичног клавира, као и надаље током студија оперске режије, односно режије музичког театра на Универзитету за музику и сценску уметност у Бечу. Годинама сам се будио уз музику из њеног мецосопранског репертоара опера као што су „Аида, „Дон Карлос”, „Кармен”, „Трубадур”... Познијем професионалном развоју је највише допринео мој стриц, Ђанкарло дел Монако, оперски редитељ који је био у стању да ми пренесе неопходно уско специјализовано знање, када је реч о постављању дела најразличитијих композитора, либретиста, стилова. Свог деду, Марија дел Монака, нисам имао прилике да упознам, али знам да бих и са њим такође водио врло занимљиве разговоре да је овде данас са нама: о опери, о разликама између ондашњег и данашњег позоришног света... Верујем да наши преци заувек остају са нама: била то сама чињеница да су материјализовани у нашим генима и крви или могућност да нас посматрају са неког другог места.