Велико интересовање за Бретоново писмо

Читаво столеће је заокружено од када је у Паризу 1924. објављен „Манифест надреализма”, а снажни одјеци његовог утицаја на даљи развој књижевности, европске мисли и уметности уопште прилика су да се поводом ове важне годишњице укаже на значај надреализма и сагледа његова актуелност данас и овде – симболичном игром речи, алузијом на наш часопис „Надреализам данас и овде”, Софија Миленковић, историчарка уметности, уводи у каталошком тексту посетиоца у свет актуелне изложбе у београдској Галерији Рима.

У њој се све до 21. маја може погледати ексклузиван материјал: оригинално писмо Андре Бретона, приспело Марку Ристићу 30. марта 1932. године, које садржи одговоре на питања из „Анкете о жељи”, објављене у последњем броју поменутог часописа (у периоду од 1930. до 1932. изашао у три броја, писмо је објављено у броју од 3, јуна 1932), а што је уједно и последње сведочанство блиских односа и равноправне позиције француског и београдског покрета на надреалистичкој мапи Европе. Осим њега, у галеријском простору могу се видети друга два издања тог часописа и других ретких надреалистичких публикација, архивске фотографије, цртеж Душана Матића „Ивицом сна”…

На овај начин и наша средина придружила се овогодишњем обележавању ове стогодишњице, а наша саговорница у свом тексту даје кратак историјски преглед међународног покрета, подсећајући на његовог идеолошког оца, Андре Бретона и контекстуализује корене, развој и гашење беградских надреалиста који су били једна од најважнијих надреалистичких група изван Француске – све кроз призму писма, симболике у њему реченог и потцртавања значаја односа који су имали Ристић и Бретон.

Посећајући на Бретонову познату дефиницију надреализма као „чистог психичког аутоматизма којим се жели да изрази, било усмено, било писмено, било на ма који други начин, стварно деловање мисли”, она нас упућује и у детаље који су у вези са нашом средином:

– Индивидуална преписка на линији Београд–Париз отпочела је између Ристића и Бретона годину дана пре појаве „Манифеста надреализма” и наставила се разменом књига, плаката, рукописа, фотографија и другог материјала, често необјављеног, који је потом публикован у овдашњим часописима. Већина покрета изван Француске била је активна тек од 1930, а захваљујући њиховој интензивној интеракцији надреализам се у Француској и Србији развијао синхронизовано пуну деценију између 1922. и 1932, да би врхунац био достигнут у краткотрајном периоду деловања београдске групе од 1930. до 1932. године. Цинична реакција против света способног за стравична уништења који је пољуљао веру у дотадашњи систем вредности постојала је и била неопходан услов за рађање надреализма у Србији. Осим тога, француски културни утицај и савезништво двеју земаља током Првог светског рата и у међуратном периоду, омогућили су проток модерних идеја до Балкана, чији су главни посредници, захваљујући француским стипендијама за школовање у Паризу, били будући интелектуалци и књижевници Александар Вучо, Милан Дединац, Младен Димитријевић (Димитрије Дединац), Душан Матић и Стеван Ване Живадиновић Бор, односно потоње језгро надреалистичког покрета.

Важна личност на студијама у Паризу тих година био је и Растко Петровић, првобитна интелектуална спона са Француском, који је својом поезијом далекосежно утицао на развој надреализма у Србији, иако званично није припадао покрету, подсећа она и даље додаје да је у првом броју код нас издатог часописа „Сведочанства” (1924–1925) објављен текст „Надреализам” Марка Ристића, са дефиницијом и објашњењем идеја из „Манифеста”, док је колективно деловање у Београду озваничено објављивањем текста у „Политици” 14. априла 1930.

– Заоштравање шестојануарске диктатуре у Краљевини Југославији и обрачуни са левичарским покретима и партијама, довели су до хапшења Костића, Поповића, Јовановића и Давича 1932. према оптужбама за комунистичко деловање. Услед овог догађаја, али и претходних размирица унутар покрета, београдска надреалистичка група је исте године престала да постоји – прича кустоскиња.

Након смрти Ристића многим документима из његове заоставштине није било могуће ући у траг све до октобра 2023, када је Александар Милојевић, власник Галерије Рима, на вишеделној аукцији „Mille nuits de rêves VI” са куриозитетима из колекције Женевјеве и Жан-Пола Кана у Паризу, купио Бретоново писмо и вратио га у Србију, његово првобитно одредиште.

Бретон је одговорио на „Седам питања постављених свима и свакоме”, како је гласио поднаслов „Анкете о жељи”, а садржај пошиљке чинио је и одговор Пола Елијара на поменуту анкету, као и дописна карта од 27/28. марта 1932. године, која појашњава околности слања одговора и омогућава реконструисање догађаја.

О самој околности набавке писма Милојевић овако говори за наш лист:

– Појава писма изазвала је пажњу у Франнуској, била је вест да се велика колекција надреализма и италијанског футуризма продаје, материјал је био изложен извесно време у једној антикварној књижари преко које је и ишла продаја. Када сам отишао у Париз да све то видим, посебно писмо, и када сам им рекао да је оно врло значајно за нас у Београду сачекали су ме са уверавањем да ће писмо највероватније остати у Француској јер све што се појави а у вези је са Бретоном углавном купе велики колекционари а неретко се огласи и нека институција. Али, ја нисам одустао од надметања, било нас је десетак заинтересованих и на крају сам успео у науму да купим писмо. Чим се прочуло да ћемо га презентовати посетили су нас из нашег Института за књижевност и уметност и кустоси из Музеја савремене уметности у Београду, а стижу сигнали и из иностранства у вези са сарадњом и неким будућим иложбама.

Треба рећи и то да је Бретоново писмо, између осталог, прилика и да се обрати пажња на изузетан допринос који су преводи Марка Ристића имали за појаву надреализма у Србији. Како је наглашено у каталогу, иако ниједан од oпревода на српски језик у надреалистичким часописима нема потпис преводиоца, необјављене рукописе које су му француски надреалисти слали, као и пажљиво одабране текстове и поезију својих француских колега, преводио је сам Ристић. Његова приврженост идеологији надреализма и ревносно праћење најмодернијих збивања у Европи путем штампе и директних контаката указују на његову проницљивост и одлично разумевање времена у којем је живео.