„Ућуткивање Сократа” нови подухват Битеф театра

Драма „Ућуткивање Сократа” по тексту Хауарда Брентона у режији Небојше Брадића нова је премијера Битеф театра. Радиће је у  копродукцији са Центром за културу Тиват, па ће је прва видети тамошња публика 22. августа у оквиру фестивала медитеранског театра „Пургаторије”. Београдска премијера представе биће изведена у другој половини октобра, на самом отварању нове сезоне Битеф театра. Костимографкиња је Марина Вукасовић Меденица, композиторка Александра Вребалов, лекторка Дијана Маројевић.

У сво делу Брентон публику води у античку Атину, у време када је демократија била још фрагилна и крхка, и кад је постављање питања било „смртни грех”. Та погубна навика, као и немогућност да искључи свој критички дух, Сократа је одвела на губилиште. Говорећи о добу пре нове ере, „Ућуткивање Сократа” неупитно реферише на време садашње, када се и даље не зна шта је правда, шта је важније: јавно или приватно, како се демократија може сачувати од популизма, како се одбранити од „лаке извесности”.

–Да ли је Сократ „отказао” себе? Да ли је он на суђењу у Атини 399. п.н.е. својим претерано комичним говором намерно разјарио пороту како би осигурао да га она осуди на смрт? Сократ је оптужен за порицање постојања богова, за измишљање нових богова и кварење атинске младежи. У стварности, Сократ је био дубоко религиозан и било је прљаво оптужити га за богохуљење. Али, моћним људима је било доста Сократа. Неугледни 70-тогодишњак који је висио на јавним местима, окружен ученицима који су га обожавали и које је учио да неиспитани живот није вредан живљења, те да морамо стално да учимо и да не знамо ништа, угрожавао је сигурност. А град је жудео за сигурношћу. Атинска демократија у 399. п.н.е. је била крхка. Томе је допринео бруталан пуч олигарха 411. п.н.е. који је пропао после годину дана. Уследио је нови пуч, када се Атина предала Спарти 404. п.н.е. Демократија је обновљена, али је национални понос био дубоко повређен, каже Небојша Брадић и додаје:

– Економија је била погођена: спартанске трупе су спалиле имања, а избила је и епидемија куге. Народ је био бесан, исцрпљен, жељан да окриви некога – у мрачним временима скраћивање за главу прослављених суграђана била је омиљена атинска спортска дисциплина. Сократ је био славна личност. Био је најпознатији човек у граду, али није био и омиљен код свих. Он је само једном био на јавној функцији као председник парламента, и то само на један дан. Искористио је свој глас како би покушао да заустави погубљење шесторице војсковођа у тренутку када је читав град урлао тражећи њихову крв, са аргументом да је суђење било незаконито.

У античкој агори, примећује Брадић, многе ствари су се дешавале симултано, што је подразумевало раздвајање пажње, а последица је била умањивање доминатне моћи било које појединачне активности. Дакле, искуство у агори није могло да буде целовито. На Пниксу, где су одржавани судски процеси, вешт говорник је могао сатима да говори док су остали били принуђени да седе и слушају све док он не заврши говор. Овде је могуће успоставити везу између прошлости и садашњости. У античкој Атини посебно су се прибојавали оновремених Трампова. Клеон је, на пример, био богати Грк који се представљао као „човек из народа” и као такав се супротстављао аристократи Периклу. Он би везивао свој огртач око струка на начин на који су то радили сељаци, а посебно је привлачио пажњу употребом простачког језика, врло лично нападајући људе…

У представи играју: Бојан Димитријевић, Јелена Ступљанин, Сања Ристић – Крајнов и Југослав Крајнов.