Византијски свет

Од 30. октобра до 2. новембра, у Београду је одржан трећи Српско-бугарски научни симпозијум византолога и медијевалиста, први пут у организацији Византолошког института САНУ. Скуп је организован у сарадњи са Институтом за књижевност Бугарске академије наука, под покровитељством Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије.

Од првог српско-бугарског научног симпозијума посвећеног месту и улози две државе у оквиру „Византијског комонвелта” протекло је скоро 20 година. Иако треће по реду, овогодишње окупљање је први пут имало тематски карактер, па је и назив скупа био „Српско-бугарска узајамност у византијском свету 13. века”. О значају овог научног скупа говори и чињеница да су у њему учествовали водећи стручњаци из разних области: историчари, археолози, историчари уметности, језика, књижевности, музике и, уопште, културе средњег века ових земаља.

На симпозијуму су поднета 34 саопштења српских и бугарских научника, а акценат је био на периоду који обухвата време од пада Цариграда 1204. године до обнове царства 1261. године, који је и означен као период пресудан за обе државе и њихове међусобне друштвене, политичке и културне односе.

Учеснике скупа поздравили су академик Никола Тасић, потпредседник САНУ, и амбасадор Бугарске у Србији Георги Димитров, уз поздраве председника Бугарске, пожелевши успешну научну сарадњу и истичући да овакво билатерално окупљање научника доприноси свакако и очувању добрих односа двеју суседних држава.

О значају, циљевима и резултатима овог научног окупљања, као и о статусу византологије као научне дисциплине у Србији, за „Политику” говори проф. Љубомир Максимовић, дописни члан САНУ, директор Византолошког института САНУ, и копредседник програмског одбора овогодишњег скупа.

– Наша византологија има непромењен, високорангирани статус у свету. Као научна дисциплина, она се у нашој земљи прати и више него што би човек поверовао. Смем отворено да кажем, влада доста раширено уверење, код оних који воде бригу о развитку науке у овој земљи, када је реч о хуманистичким и историјским наукама, да наша византологија има значајне резултате, и да данас достојно наставља време у којем је везивана за име Георгија Острогорског.

Професор Максимовић је објаснио зашто је за нас управо 13. век важан када је реч о животу, односима и утицајима Србије и Бугарске у византијском свету.

– Бугарска и Србија се у 13. веку налазе у једном преломном времену веза и узајамности. Али оне имају и сопствене путеве развоја у византијском свету тог времена. Њихова међусобна сличност је врло подстицајна за научна истраживања. У том столећу, у коме кроз његов већи део Византије формално и правно нема, византијски свет и даље веома живо утиче на кључне промене у обе земље. Треба се само подсетити на питање Бугарске патријаршије у 13. веку, и на питање српске државности и црквене самосталности.

Дакле, постоји много додирних тачака. Судбина ових земаља је била веома испреплетена, било да је реч о сукобима, мирним епохама, културним мешањима и утицајима, а све се то наравно одвија, под једном заједничком, византијском капом, јер обе земље припадају ономе што називамо византијским културним кругом – додао је проф. Максимовић.

Он је такође нагласио да су у 13. веку настали многи од наших највећих споменика византијског профила, међу којима неки припадају светској баштини коју штити Унеско.

Љубомир Максимовић истиче да Византолошки институт САНУ води и пројекат који ће трајати до 2010. године, под називом „Византијски свет у променама од 10. до 13. века”,па је и овај скуп део тог већег пројекта. Резултати овогодишњег скупа ће бити објављени у научним публикацијама Византолошког института САНУ, а проф. Максимовић верује да ће они бити од велике користи многима који се баве овом научном проблематиком, посебно издвајајући Грчку, Русију, Немачку, Аустрију, САД, Велику Британију и Француску, као земље са веома развијеном византологијом, са којима Србија чак ни у проблематичним годинама скорије прошлости није изгубила контакт и интензитет научне сарадње.