Време изопачених спектакла

Сценски текст представе „Човек слон” доноси вишезначно расветљавање апартног живота Џона Мерика, у историји уписаног као „човек слон”, због специфичног изгледа, упадљивих деформисаности лица и тела, које су одредиле његов живот у Енглеској, крајем деветнаестог века. Полазећи од Мерикове трагичне биографије, обрађиване у популарној култури, Кокан Младеновић и глумци, на основу комада Димитрија Коканова, граде сценски текст брехтовски отворене структуре. У центру интересовања је проблем експлоатације различитости у јавности, њених излагања у комерцијалне сврхе, односно успостављање критичког односа према наказном друштву које непримерено ужива у посматрању неукалупљених људи. Око ове изазовне и важне теме, дижу се и питања друштвене раслојености, снобизма и елитизма, вечне жеље за слободом, као и функције позоришта.

Редитељ Кокан Младеновић радњу води у околностима постојаног разбијања илузија игре, постављајући главног глумца Озрена Грабарића на почетку на просценијум, у директну комуникацију са гледаоцима. Он нам даје до знања да ће играти представу, проблематизујући конвенције представљања и посматрања, изражавајући између осталог дилеме о приказу стида и туге протагонисте. Затим навлачи маску која истиче Мерикова изобличења, и сценска приповест, на непрестано освешћујућој граници између илузије и њеног рушења, почиње. Увек изванредни Грабарић је кичмени стуб представе јер истинито представља друштвену улогу наказе, гротескне одразе различитости које окружење жигоше, али и његову интимну драму, психолошки дирљив портрет особе која жели да се уклопи и да буде слободна.

Остали глумци наступају квалитативно неуједначено, на пољу помешане театралности, гротеске, сатире, што свакако има идејно оправдање, зато што критички разобличава друштвену накарадност, али због спорадично невештог и неуверљивог извођења у том повишеном тону ослабљује снагу целине. Мирјана Карановић недовољно мотивисано игра Дресерку, свечано обучену, као шоуменку која са мегафоном помпезно најављује ужас и страх који ће публика моћи да види у наступу Мерика. Њен лик наглашава значење извитопереног уживања јавности у друштвено неуклопљеним људима, посебно у сцени која подсећа на призор у циркусу у Бихнеровом „Војцеку”, где је он слично третиран као животиња на посматрању. Слађана Влајовић упадљиво неспретно игра Мерикову безосећајну мајку која га је оставила, да би касније дошла у посету, нањушивши могући профит. Иван Заблаћански представља Слона, у неколико сновитих призора који су превише лакрдијски и стилски штрче.

Јово Максић убедљивије игра Фредерика, доктора који жели да стекне славу проучавајући Мерика, попут Дресерке је профитер на туђој несрећи. Јана Милосављевић одговарајуће театрално гради лик глумице која припрема „Сан летње ноћи”, очаравајући Мерика због указивања на могућности слободе. Иван Томић и Ивана Николић такође одмерено театрално граде ликове Грофа и Грофице, сатиричних значења, отмене људе који наказно уживају у посматрању Мерикових ломних борби са собом и друштвом. Александар Јовановић аутентично и дирљиво игра хермафродита, још једну особу коју је друштво пробало да укалупи у стандарде понашања, опипљиво изражавајући бол због немогућности да објасни да није наказа, већ само другачији. Бојана Стојковић, у улози Чистачице, проблематизује функцију позоришта из угла потлачених, тврдећи да је оно скупа лаж.

Сценски простор је стилизовано и симболички атрактивно дизајниран, ефектно сугерише значење друштва спектакла, Мерика посматрају под неонским светлима, на кружној, ротационој позорници која подсећа и на изложбени простор (сценограф Марија Калабић, костим Александра Пецић Младеновић). Позиција публике је битно уоквирена, освешћена, у одређеним сценама се јарко осветљава и аудиторијум, и ми долазимо под светла позорнице, чиме се конкретно и симболички тематизује и наше учешће, наша одговорност у неговању друштвене перверзности. Музика композиторке Ирене Поповић Драговић гради важна иронична значења, а у неколико поетски упечатљиво решених сцена продубљује снагу естетског доживљаја ове представе, у основи занимљиво и изазовно замишљене, али у целини стилски и вредносно незатегнуте, расплинуте.