Гадафијев московски викенд

Постоје људи који као да су рођени да трају. Један од таквих је и либијски лидер Моамер Гадафи. Доказ трајности овог 66-годишњака јесте чињеница да се на челу своје земље налази, практично, од војног пуча давне 1969. године када је са групом официра завереника са власти свргао краља Идриза Првог. Гадафи тренутно спада у четири најдуговечнија председника држава, а као премијер је, према истим мерилима, на самом врху. Уосталом, ако ћемо о дуговечности, споменимо и податак да су од његовог претходног доласка у Русију, тачније тадашњи Совјетски Савез, до посете учињене прошлог викенда – протекле чак 23 године.

Веран традицији, председник Либије који је у Москву пристигао како би разговарао са Дмитријем Медведевом и Владимиром Путином, одрекао се примамљивог луксуза најскупљих хотелских здања руске престонице и уместо тога, уз сагласност домаћина, разапео шатор у кремаљском парку. На разговоре са руским лидерима није стигао случајно, свет се од времена његовог последњег боравка у највећој земљи на свету драстично изменио. Подела на капиталистички запад и социјалистички исток одавно је ствар прошлости. Многи некадашњи савезници претворили су се у противнике – и обратно. Појавили су се нови јаки политички и економски играчи. У међувремену, сам Гадафи је од стране САД у више наврата проглашаван за највећег светског негативца. Американци су му чак слали ракете у спаваћу собу. Уводили су му санкције због афере Локерби (бомбашког напада на путнички авион америчке компаније Пан-Ам изнад Шкотске 1988. када је погинуло 270 особа) и оптуживали га за безброј других терористичких напада.

Доручак од 4,5 милијарди долара

Све је издржао и у Русију стигао, рекло би се, јачи него икада, али и са извесним проблемима. Наиме, у свежем сећању оних који прате кључна светска дешавања још увек је, не тако давни, доручак Владимира Путина са Гадафијем у Триполију „тежак“ 4,5 милијарди долара. Путин је тада, уз јутарњи чај, са домаћином договорио отпис дугова нагомиланих у совјетско време и, углавном, произашлих од продаје совјетског наоружања Либији. Отпис је подразумевао и извесне уступке и нове послове.

Гадафи је спреман о свему да разговара, али потребно му је и ново наоружање. Околности на терену налажу модернизацију. Либијски лидер нема пара за бацање (проносе се гласине да је реч о послу вредном две милијарде долара), али има стратешку позицију на Средоземном мору. У складу са тиме, Москви нуди решење – смештање руске војнопоморске флоте у луци Бенгази. „Овде није реч о обичним преговорима, него о таквима које међусобно воде стратешки партнери“, истакао је лидер либијске револуције по ступању на руско тло.

Гадафијева понуда делује и те како примамљиво, али није и једина. И Сирија је истакла кандидатуру за удомљавање руских поморских снага. Додуше, у Дамаску су понуду везали за евентуалне проблеме поводом опстанка руске Црноморске флоте на Криму, мада не треба сумњати да су руским пловилима сиријска врата, у принципу, широм отворена.

Либијска обала „покрива” централни део Медитерана, што је са војне тачке гледишта од кључног значаја. Ни добросуседство ове земље са прекоморском Италијом као чланицом НАТО-а у целој причи није без значаја, како за Либију тако и за Русију, која са властима у Риму, такође, има добар заједнички језик. Ипак, Гадафијева рачуница више се ослања на чињеницу да би руски бродови у либијским лукама били квалитетно средство „одвраћања” за све оне који би да мешетаре по овим крајевима. Њему је, очигледно, доста да глуми глиненог голуба за креаторе америчке „подземне” политике.

И у Москви имају своју рачуницу. Већ поменути договор о отписивању 4,5 милијарди долара дуга подразумевао је сарадњу и у невојним областима, а ту ствари не иду сасвим како ваља. Практично је замрзнут уговор о изградњи у Либији 550 километара дуге железничке пруге која је требало да повезује градове Сирт и Бенгази. Либија се није приклонила ни такозваном гасном ОПЕК-у, организацији која за Русију као највећег произвођача и дистрибутера овог енергента има немали значај.

Чекајући Вашингтон

У целој причи вреди имати у виду и фактор – време. Амерички председнички избори пали су у тренутку када се свет мења противно интересима западног џина. И што је још важније, када остали велики играчи углавном имају дефинисану и унутрашњу и спољну политику – на дуже стазе. Од новог америчког лидера, ко год то био, тек се очекује да повуче линију којом ће се кретати његова земља. Ма колико аналитичари сматрали да великих промена у том смислу неће бити, финансијски колапс, који још увек није окончан, уздрмао је сигурност Вашингтона и сигурно ће утицати на прекомпоновање међународних стратешких интереса САД.

У таквим деликатним ситуацијама могући су и појединачни неконтролисани „излети”. Управо од тога зазире Гадафи. Септембарска посета америчке државне секретарке Кондолизе Рајс Триполију, први такав догађај од 1953, није убедила либијског лидера да му је „све опроштено”. Ослањање на Русију у таквим околностима логична је противтежа. Како преносе медији, московски викенд Моамера Гадафија није био узалудан.