Раштимовани оркестар

Фудбалска репрезентација Србије још једном је, на утакмици с репрезентацијом Кипра, показала да за њу нема слабих противника. Сви су јачи од ње, чак и они који су 125. на фудбалској листи. Већ ко зна из којег покушаја селектор не успева да састави тим  који би, макар колико, личио на фудбалски тим. Увек испадне раштимовани оркестар.

Додуше и фудбалска правила нам не иду на руку: у току утакмице не може да се замени свих 11 играча. Фудбалски савез морао би да се заложи код надлежних европских и светских федерација да се та правила промене и да нам се омогући да у току утакмице можемо да променимо свих 11 играча..

Селектор би морао да покуша да са играчима тренира још понешто уместо онога што једино тренира: како да се фудбал врати голману, односно напад на сопствени гол. Пре сваке утакмице селектор би морао играчима да саопшти на коју страну треба да нападају. Да цело прво полувреме не играју с нашим голманом. Кад се погледају утакмице наше репрезентације, види се да између 30 и 40 одсто свих акција фудбалских изабраника нашег селектора завршава код нашег голмана. Тако испада да је голман најупосленији наш играч. То је 30 до 40 одсто улудо утрошене енергије. Уместо да се та и толика енергија уложи за напад на противнички гол, она се потроши на враћање лопте голману, при чему се често голман доводи у немогућу ситуацију.

На једвите јаде, понекад успемо да лопту изнесемо на противничку половину, али се одмах нађе неки од наших фудбалера, који ће је убрзано, са противничке половине, вратити голману. Данас сви селектори у свету користе статистику да измере учинак тима или сваког појединца. Наш селектор, изгледа, још не осећа потребу за тим. Због тога нам се исте грешке тако често понављају.

Како неко уопште може да очекује било шта од фудбалске репрезентације, кад у њој никад нема више од једног до два фудбалера који уопште могу некога да предриблају. Због тога се и дешава, кад се крене у напад, скоро сви наши фудбалери се сакрију иза противника да не би добили лопту. А ако је случајно добију, ослобађају је се најбрже што могу као врућег кромпира, одмах при првом контакту с лоптом, најчешће враћањем назад.

Наши спортски новинари сносе добар део кривице за такво стање у нашем фудбалу јер не пишу објективну критику никакве игре наше фудбалске репрезентације, већ се „удварају” селектору и играчима, пишу хвалоспеве за катастрофалну игру фудбалске репрезентације. Због тога нам је фудбал враћен на ниво београдског подсавеза.

Бранислав Симоновић,

Београд