Прећутано српско порекло манастира

Ужице – У оквиру етнографских изучавања о српском народу у суседним земљама, што је вишегодишњи пројекат САНУ, троје стручњака Народног музеја из Ужица, који су на подручја Темишвара истраживали и пре четири године, у октобру су посетили област Поморишја у Румунији. Истраживали су гробља и надгробне споменике, народну архитектуру и материјалну културу на подручју Арада и околних места, где Срби у великом броју живе вековима. Обишли су села и градове, цркве и манастире, разговарали са мештанима, прикупљали сазнања корисна за стручне радове и монографију коју ће објавити.

У великом и лепом Араду видели су спој новог и прошлог, сјај давно прављених здања која су још крајем 19. века била дело архитеката Срба, у чему је печат нарочито оставила угледна породица Табаковић. Уживали у лепоти арадске цркве Св. Петра и Павла, задужбини Саве Текелије, а у оближњем селу Моноштору први пут чули за једну српску цркву посвећену Видовдану, чиме овдашњи Срби, којих је ту сасвим мало преостало, исказују верност традицији. Обишли и друге храмове, три прелепа манастира крај Арада: Гајски, Ходошбодрог и Бездин. Истраживали гробља на којима су Срби сахрањивани, проучили 915 споменика...

Закључак ужичког тима у коме су етнолози Боса Росић и Ивана Тодоровић и фотограф Зоран Домановић, након свега виђеног, није охрабрујући: утисак нестајања и асимилације српског живља, виђен и у региону Темишвара пре четири године, у Поморишју је још упечатљивији, кажу наши саговорници.

– Понос обузима сваког ко види лепоту Арада и здања које су Срби пројектовали, али овде је Срба последњих деценија све мање. У селима око овог града слика је такође поразна. Српске куће све су празније, у некима од њих остали су само времешни Срби, а гробља су запуштена – каже нам Боса Росић, па додаје да се на савременим надгробним споменицима боље него игде види асимилација српског живља.

– Кад се Српкиња уда за Румуна, она је одмах Румунка. Кад се Србин ожени Румунком, па ако она њега надживи, већ је на његовом споменику презиме Поповић постало Popovici. Деца из таквог мешовитог брака, говорећи матерњи језик, убрзо почну да себе сматрају Румунима. Наредна генерација већ једва да и зна за своје порекло и корене – истиче Боса Росић, етнолог која је својевремено дала значајан стручни допринос оснивању етно-музеја у Сирогојну.

Према њеним речима, и румунска држава поспешује асимилацију: у српска села у плодној банатској равници, декретима су насељени Румуни из неплодних планина, па се потомци Срба селе у градове и продају земљу придошлицама. Држава, такође, гробља повремено премешта, отприлике на сваких 50 година, у чему наша саговорница препознаје намеру да се затру трагови ранијих становника.

– Обишли смо три стара српска манастира у околини Арада. У манастиру Гајски, који су Срби подигли, сада су монаси Румуни, лепо су га обновили, службе су сталне, посетиоци долазе, али српска прошлост је заборављена. Тако је и у Ходошбодрогу, на чијој се звонари и сада налази велики грб Бранковића. У том манастиру су и споменици српским великашима, музеј икона. Монаси Румуни показују српске иконе, али ниједном не кажу да је ово српски манастир. Једини који се и сада може сматрати српским је манастир Бездин, у коме је још 1923. године радила српска монашка школа. Али то прелепо здање је већ дотрајало, туристи га не обилазе, а једина монахиња је 84-годишња Српкиња, којој су недавно довели једну девојку да брине о њој – наводи Боса Росић.

Истраживачи су у селу Фелнаку имали занимљив сусрет са српским свештеником, који се ту доселио из темишварског краја. Две његове ћерке, факултетски образоване, живе у Фалаку, а на посао путују у град, и обе су удате за Румуне. Објашњавају да у Фелнаку није имало Срба за женидбу, па је то било једино решење. Иначе, црквењак у сеоској цркви носи српско име и презиме – отац му је Србин, а мајка Румунка – али не зна ниједну српску реч. Ипак, према сведочењу Босе Росић, жестоко се наљути кад му неко каже да је Румун.