Тренутак оптимизма

Победа сенатора (сада изабраног председника) Обаме представља моралну победу у дуготрајној борби Америке са својом заоставштином ропства, расизма и дискриминације. Тешко ми је да замислим где би још у свету били могући каријера и успех какве је остварио Обама. Да се послужим Черчиловом реченицом – његова победа представља најславнији час Америке.

Говори обојице кандидата пошто је потврђена Обамина победа подсетили су на снагу америчке демократије и демократског духа. Обојица су искрено и на дирљив начин покушала да превазиђу емоционалне ожиљке из кампање и да уједине грађане и земљу. Џон Мекејн је позвао своје симпатизере да прихвате Обаму као свог председника и да сарађују са њим како би Америка била бољи дом за све своје грађане, док је Обама показао опредељеност да буде председник свих Американаца, укључујући и оне који за њега нису гласали. „То је на мене оставило дубок утисак и вратило ме у младост, подсетивши ме на моју личну идеалистичку љубав према америчкој демократији.” Обамина победа доноси наду у повратак основним принципима демократије – посвећености владавини закона, једнакости за све грађане и одлучности да се неспоразуми решавају без насиља. Нема, наравно, гаранције да ће било које од ових обећања бити испуњено. Изазови с којима се суочава нови председник су озбиљни и обесхрабрујући. Без обзира на то, бар за сада можемо да уживамо у тренутку оптимизма.

Победа Барака Обаме је такође тријумф идеје да појединац, ако је одлучан и способан да артикулише визију која обухвата основне наде обичних људи, може да направи промену и да победи отпор политичких елита без обзира на њихову моћ и утицај. Сетите се, када је Барак Обама објавио кандидатуру за председника, мало ко га је схватио озбиљно, а још је мање било професионалних коментатора и „експерата” који су му давали било какву шансу за успех. У то време елита је већ била аминовала Хилари Клинтон као кандидата Демократске странке. Изборна кампања је деловала као пука формалност, а њени противници су третирани као сметња. Победа Барака Обаме у Ајови изгледала је као случајност и мала препрека на њеном путу ка Белој кући.

Сличне проблеме је имао и Џон Мекејн, на почетку кампање, са статусом „аутсајдера” у сопственој партији. Политичка елита и медији закључили су да је његова кампања у расулу и да је готово отписан као озбиљан председнички кандидат. И Обама и Мекејн су били аутсајдери због себе самих, али Обама је био аутсајдер у пуном значењу те речи. Иако је држављанин, он директно представља досељеничку, „страну” Америку. Син је црног оца Африканца и беле мајке; идентификује се као црнац и има непосредне сроднике који живе у Африци. Такође, има породичне везе (преко правог оца и очуха) са исламском културом и традицијом. Рекло би се да је његово средње име Хусеин непремостива препрека ка јавној функцији у Америци после 11. септембра. Зато много не чуди што су код толиког броја људи широм света његова животна прича и успех поново пробудили наду у амерички сан.

И Обама и Мекејн су показали да ништа није неминовно у политици и у животу. Ово је лекција за све нас и директно се односи нарочито на политичаре и државнике из целог света. Одлучност, напоран рад и јасна визија могу да савладају моћ, утицај и јавно мњење.

Због тога политичким елитама – било да су у Америци или у Европи (укључујући Србију) – не можемо да дозволимо да сломе дух обичних грађана и да им одузму наду да својим гласом могу да допринесу промени. Да као појединци, заправо, имају глас којим одређују сопствену судбину. Иако заступају демократске идеје, те елите се у ствари плаше демократије и презиру своје грађане. Оне настоје да изграде моћ изван владе или демократских институција. На сваком кораку настоје да обичном грађанину усаде стрепњу и беспомоћност и то је начин да изграде сопствену моћ без одговорности.

Они оснажују идеју о „неминовности” како би свели на најмању меру претње њиховим амбицијама и остали на власти. Да је било до њих, Барак Обама никада не би био изабран за председника Сједињених Држава. Срећом, није било до њих.