Наша средина је понекад веома сурова

Награда за „немерљив допринос развоју флауте у Кини” сигурно је једна од најлепших и најзначајнијих које сам добио у животу, а овације које сам доживео на сцени, пред најбољим флаутистима данашњице дуго ћу памтити, поручује Љубиша Јовановић, наш познати флаутиста и професор на Факултету музичке уметности, из далеке Кине где је управо добио награду за животно дело, на седмом Интернационалном фестивалу флауте одржаном у великом граду Ћингдао. И додаје:

– Фантастична листа гостију попут соло флаутиста из Амстердама, Париза, Филаделфије, Франкфурта, Сеула, Токија, уз учешће и наше Ане Каличанин Радивојевић, асистенткиње на ФМУ и соло флаутисткиње Београдске филхармоније привукла је више од 1200 младих флаутиста из свих крајева Кине. Морам рећи да сам добро познавао све оне најталентованије, са којима сам радио последњих година. Само прошле године, у Тјенђину сам одржао часове са око 80 ђака и студената. и од тада сам континуирано одлазио у Кину, одржавао концерте и мајсторске радионице широм земље. Више пута сам био и у жиријима свекинеских такмичења за дуваче, на којима су награде биле у виду инструмената и стипендија за престижне светске музичке институције!

Љубиша Јовановић је наступао са неким од највећих флаутиста данашњице. Радио је као соло флаутиста Београдске опере и балета, Симфонијског оркестра РТБ и Београдске филхармоније. Оснивач је „Cameratе Serbicе” и ансамбла „Лола Класик”, а 2013. године оснива фестивал класичне музике БУНТ (Београдска уметничка нова територија). Поред коментара о поменутој награди, Љубиша Јовановић у разговору за наш лист открива бројне утиске из Кине.

Сигурно сте били у прилици да упознате талентоване флаутисте из Азије. Да ли планирате да неки од њих  гостују у Србији?

Имам темељни увид у све што се догађа у Азији, захваљујући највећима као што су  Гуолјанг Хан (Кина) и Синхјунг Чо и Јубен Ким (Јужна Кореја). Ова тројица флаутиста предводе талас уметника – дувача који су запљуснули све континенте. Са њима сам и свирао, сусрећемо се и разговарамо о развоју флауте. У Кини је сада фантастична експанзија чудесних младих флаутиста, а посебно бих истакао Xу Минг Каија који има тек 13 година и истински је геније. Никада нисам срео такво дете, које једноставно све разуме на неки свој начин и са лакоћом свира напамет апсолутно најтежа дела флаутског репертоара. Управо ће он предводити неколико најбољих младих флаутиста који ће од 27. новембра до 9. децембра боравити у нашој земљи. Наступиће прво на такмичењу „Еберст” у Новом Саду, а затим ћемо боравити седам дана у Сопоту са најталентованијом децом из Србије. За 7. децембар планирам концерт у Народном музеју, у оквиру БУНТ фестивала на коме ће Београд моћи да чује ове сјајне младе уметнике!

Сарађивали сте са успешним музичарима Запада, али и са Истока, које се сличности или разлике примећују у начину образовања и грађења уметничке каријере?

Тренутно је Запад у одређеној врсти кризе музичког школства. Разни нови принципи образовања се неселективно примењују и на уметност, музику и могу слободно да кажем да је дошло до озбиљног нарушавања система. С друге стране, у Кини је изузетан ауторитет професора. Студента подржава цела породица, која је у сталном контакту са професорима. Родитељи желе да њихова деца науче све тајне уметности, 95 одсто ђака и студената свира врхунске инструменте који коштају више десетина хиљада долара, инвестира се у будућност деце. После једног такмичења у Пекингу, најстарији члан жирија рекао је нешто што најбоље објашњава тренутни статус флаутиста у Кини: „Било нам је потребно 25 година да достигнемо технички ниво најбољих флаутиста на Западу, сада нам треба 25 година да упијемо традицију”. То ће се и десити, без сумње.

Веома успешно у Србији водите фестивал уметничке музике БУНТ, да ли ћете нека искуства која сте стекли сада у Кини применити?

Ох, пуно тога бих применио веома радо, али то није могуће у нашим условима. Уметничка музика у Србији не привлачи материјална средства ни државних структура, ни спонзора. Мислим да један „Еxит” кошта више од целокупне класичне концертне делатности у Србији на годишњем нивоу. У Ћингдау смо били смештени у најбољем хотелу у граду, сви учесници су добили исте хонораре, уз плаћене путне трошкове, а дошли су са свих страна света. Не могу ни замислити колико је све коштало. Спонзори, углавном произвођачи инструмената, били су задужени за феноменалне вечере. БУНТ нема новца, наш једини спонзор је СОКОЈ са 500.000 динара за извођење домаћих дела. Од тога десет одсто се врати СОКОЈ-у за ауторска права, јер имамо сасвим необичну навику да промовишемо савремено, посебно домаће стваралаштво, а то нешто кошта.  Помогну нам и неке амбасаде за покривање смештаја или пута гостију. Аустријски културни форум је наш једини партнер који континуирано стоји иза фестивала. Ми немамо новца више да платимо ни један једини концерт на Коларцу, готово је са тим. Идеје одржавају БУНТ у животу, а не новац. За долазак и боравак кинеских флаутиста сам спреман да лично учествујем са најближим пријатељима око дворане, локалних трошкова. Пут из Кине плаћају гости, сами. С друге стране, неуморни смо промотори „Европе Ностре” и њених циљева. Учествујемо и у два међународна пројекта, не знају шта да раде са нама, ми им објашњавамо да немамо запослене професионалце, да смо нас троје волонтери. Хватају се за главу, како да се обрачунају трошкови? Искрено, наша средина је понекад веома сурова, некако људи стоје са стране и гледају колико ћете издржати. Е, па ја имам намеру да издржим, ове године ћемо имати годину феноменалних младих извођача!

Веома сте организовани.  Какве нам концерте припремате убудуће?

Уживам у вежбању и раду као да сам студент. Флаута је мој живот, моја страст и захваљујући невероватној подршци своје породице, омогућено ми је да се без остатка бавим уметношћу, до последњег даха. Само дан после повратка из Кине путујем за Црну Гору, са оркестром „Виртуози” и сјајним Бојаном Суђићем. Имамо концерте у Петровцу и на Златибору, док са камерним саставом „Виртуоза” наступам у Будви, 31. јула. Заједнички именитељ свега је музика. Она својом лепотом наткриљује свакодневицу која у данашње време није ружичаста. Уосталом, још као веома млади научимо да све оно што се не може рећи ни најближима, може да се изрази кроз музичке фразе и дубоку поетику која обједињује ум и емоције. Сасвим довољно за испуњен живот!