Винавер, судбински везан за српску културу

Биографија Станислава Винавера „Константин, Књига о Винаверу, Српство као судбина“, из пера историчара Бранислава Станковића, и у издању новосадског Прометеја, одсликава важност ове ренесансне личности наше авангарде у оквирима српске и европске културе. „Био је песник, ерудита, преводилац са седам језика, сорбонски ђак и Бергсонов студент, дипломата и новинар, познавалац музике, који је сво своје знање и искуство сублимирао у своју оданост српству, што најбоље можемо уочити у његовој последњој и заветној књизи `Заноси и пркоси Лазе Костића`, сматра аутор.

Станковић читаоца прво упознаје са породицом, у којој ће се јавити овако свестрана личност. Како каже, доктор Аврам Винавер и Розалија Ружа Винавер, потицали су из угледних јеврејских породица у Варшави. Обоје су стекли високо образовање, Аврам је завршио медицину, а Ружа музичики конзерваторијум, и била је одлична пијанисткиња. Били су то људи широког знања и говорили су више језика.

Такође, и као Шапчанин, Станковић о Винаверовима запажа:

-Дошавши у Србију, брзо су се посрбили и `пошапчанили`, што је неизоставно утицало на формирање њихове деце, посебно Станислава. Станислав је одрастао у Шапцу у Рабаџијском шору, уз звуке Баха и Шопена окружан књигама светских класика. Али, у исто време опијен шабачком калдрмом, он се судбински везао за народ, чијој је историји и култури посветио читав свој живот и своје стваралаштво. Винавер је био један од најрадозналијих људи свог доба- сматра Бранислав Станковић.

Његово дело описује Винаверову снажну родољубиву црту, која га током Балканских ратова и затим Великог рата наводи на то да дели судбину свога народа, преко голготе Албаније, до Крфа, као као један од 1300 каплара.

„Наша генерација извршила је задатак који је био очекиван од ње. Највећи део наших другова пао је или избачен из строја. А дао је величанствен пример, који је одушевио уморне војнике, који им је дао крила.Успели смо да будемо најбољи војници, али смо се мање-више, у том напору сви сломили(...)“,  писао је Винавер у „Париском дневнику“. Он је опевао жртве својих младих другова из Великог рата, што је нарочито у комунистичко време било другачије тумачено.

- Његова књига „Ратни другови“ посвећена саборцима из чувених 1300 каплара, објављена је 1939. године и одмах је од дела критике дочекана на нож због своје србофилности. Нарочито од оног дела који је био близак ставовима КПЈ. Зато не чуди критика Богдана Пешића, младог комсомолца, која се појавила у новогодишњем броју „Младе културе“ 1940. године и која не ставља акценат на литерарна достигнућа Винаверове збирке, већ на личност самог писца и тематику коју обрађује.То је већ било време када нас је Милош Црњански позивао да ствари гледамо са „српског становишта“, наслућујући трагедију која нам се приближава. Те његове слутње обистиниле су се након Другог светског рата и успостављања периода комунистичке диктатауре. Станислав Винавер постаће најпрогоњенији српски писац у послератном периоду. Најжешћи напади на њега долазиће од Михаила Лалића и Марка Ристића. Верујем да му је глава на раменима остала читава јер је Други светски рат провео у заробљеништву у Немачкој, као српски официр, што га ипак није спасило друге врсте прогона, који га је на крају коштао здравља и живота- истиче Станковић.

По одласку са Крфа, као преводилац српске диломатске мисије, Винавер је као и многи други наши интелектуалци, по задатку Владе, отишао у најпре у Париз, а затим у Петроград, где је био сведок Октобарске револуције. Касније, дипломатску каријеру наставио је при Краљевском посланству у Берлину, наслеђујући Милоша Црњанског.

 - Русија је у том периоду ушла у крвави грађански рат о чему је Винавер сведочио у књизи „Руске поворке“. Ипак је успео много да учини на окупљању добровољаца за Солунски фронт. Током боравка у Берлину, у нашем дипломатском представништву, много је учинио да спречи пребацивање кривице за избијање Првог светског рата на Србију. А, уочи Другог светског рата, током једног пријема код Гебелса, непрекидно се гласно ишмркивао у марамицу, тако изражвајући своје неслагање са политиком коју је домаћин пропагирао- каже Станковић. 

У важном делу ове биографије, реч је и о односу Винавера са савременицима, посебно са владиком Николајем Велимировићем и Момчилом Настасијевићем, кога је изузетно ценио. Винавер је био и у улози водича славне Славне Ребеке Вест и тако утицао на њен доживљај Србије и српског народа у делу „Црно јагње сиви соко“.

-Владика Николај био је десет година старији од Станислава Винавера. Упркос томе што су потекли из потпуно различитих друштвених миљеа, као да је постојала нека нит која се невидљиво провукла кроз њихове животе и чудно их спојила, иако су готово читавог живота један другоме били странци. Обојица су били ерудите и полиглоте, које су своје образовање стицали на престижним универзитетима у Европи. Обојица су били учесници Балканских и Првог светског рата, као добровољци. Обојица су, након Албанске голготе, са Крфа отишли у свет да обавесте јавно мнење о праведности српске борбе и страдању српског народа. Обојица су најпре отишла у Париз, одакле владика Николај наставља пут у Енглеску и Америку. Винавер је упућен на исток у Петроград. Обојица су се током својих мисија, поред пропагандног рада, бавили окупљањем доборовољаца за Солунски фронт. Обојица су писали о Шекспиру. Обојица су се приликом посете Рабиндраната Тагоре Београду срели са њим. Обојица су пријатељевали са Димитријем Митриновићем, били су опчињени Македонијом и веровали да ће мистика доћи са њених језера, што је владика Николај и потврдио усвојим `Омилијама`, `Охридском прологу` и `Молитвама на језеру`. Винавер је писао: `Волим Стару Србију. Волим Македонију. Волим Шар-планину(...) Волим мост на Вардару. Жалим што Србија нема сто Вардара, и сто мостова преко Вардара. Волим овдашњу ношњу. Ћуте, некако испијени у себе окренути. Али је песма божанствена`. Обојица су били противници нацистичке Немачке, били су сужњи и логораши у немачким концентрационим логорима током Другог светског рата и у том периоду одбили да распирују нетрпељивост против комуниста и братоубилачки рат, иако су били антикомунисти. Владика Николај одбио је да потпише `Проглас против комуниста`, а Винавер се побунио против идеје српских официра у логору Осанбрик да се организују и да се, уз помоћ Немаца, врате у Србију како би се супротставили комунистима. Обојица су били прогоњени од комуниста. Обојица су се, након попуштања комунистичких окова, вратили на велика врата у српску културу и духовност, у којој су оставили немерљив траг - објашњава Станковић.

Један од најпотреснијих делова ове књиге сведочанство је о Винаверовој сахрани, (којој је поред осталих присуствовао и Иво Андрић), из рукописа Милана Јовановића Стојимировића „Још по нешто о Винаверу“, који се чува у Матици српској.

Како додаје Бранислав Станковић, Стојимировић пише да је био зачуђен и до суза потресен када је схватио да Винавера сахрањују по православном обичају, и да му је сахрана потпуно наликовала на сахрану каквог шумадијског сељака чији сандук на вечни починак, поред других, носи и његов син. Том приликом је сазнао да је Винаверова крсна слава била Ђурђевдан.