Подсећају вас сваког дана да сте ипак само жена

Венеција, Лидо – С кратким филмом „Невидљиви простори” освојила је канску награду, њен дугометражни првенац „Почетак” освојио је „Златну шкољку” на фестивалу у Сан Себастијану и био грузијски кандидат за Оскара, а на 81. Венецијанском фестивалу грузијска сценаристкиња, редитељка и продуцент Деа Кулумбегашвили наступила је са стилски моћним и тематски разарајућим филмом „Април” у којој се дотиче проблематике абортуса и рађања и положаја жена у патријархалном и религијски конзервативном друштву.

У „Априлу”, филму иначе купљеном за приказивање у српским биоскопима (MCF –  MegaCom Films) и фестивалима, Деа истражује и анализира дихотомију и ковергенцију између постојања и женскости, што све води и до размишљања о рођењу и смрти, и све то кроз лик докторке Нине, која се са свим тим суочава сваког дана у болници у руралном подручју Грузије. Моћан и снажан филм, већ је добио изврсне критике, а било би право чудо да остане без неке од званичних фестивалских награда.

Разговор за „Политику” у хотелу „Унгарија” на Лиду Деа Кулумбегашвили започела је извињењем: „Извините унапред уколико ми мајка доведе бебу на подој док разговарамо.” Редитељка се у периоду после снимања филма, а пре процеса постпродукције породила, али је то није омело да све заврши, уз копродуцентску подршку редитеља Луке Гвадањина, који се овде и сам такмичи „Квиром”, како би филм био спреман за Венецију...

Баш као и у вашим победничким филмовима „Невидљиви простори” и „Почетак”, и у „Априлу” постоји јак женски лик, ваша је намера да увек причате приче из женског угла?

Да, али то не значи да сам објективна, само као жена доживљавам живот на одређени начин. Верујем да када одрастете у веома мушком, патријархалном друштву, ваша женскост је заправо још појачанија у вама. У смислу, подсећају вас сваки дан да сте ви ипак само жена и да се од вас очекује да функционишете на одређени начин и да то имате на уму све време. Сада живим у Берлину и пуно сам размишљала о томе како би мој живот изгледао да сам у њему одрастала. Да ли бих била толико забринута? Можда и бих, али свакако на другачији начин и из другачијих разлога. И мислим да је крхкост такође заједничка свугде, ма где били, и да смо сви рањиви у ма каквом друштву да одрастамо. Обожавам и волим своју Грузију, али ми је понекад потребно да се изместим из ње и тамошњег интензивног живота.

„Април” је филм о рађању и абортусу, да ли је прича инспирисана и вашим искуством, недавно сте постали мајка?

То се све десило помало чудно. Прво сам снимила филм, потом сам се породила, а онда сам урадила постпродукцију. И све је некако било повезано. Не знам ни како да смислим и опишем своје досадашње искуство, јер се осећам као да сам тада провела толико магичног времена у породилишту. И чудно и интересантно, јер сам одведена на хитан царски рез. Преко пута мене је на зиду стајао велики сат, као да је време било темпирано, а ја сам у сваком тренутку знала шта се дешава. И као да је све било унапред смишљено.

Проживели сте лично сцене из породилишта тек пошто сте их већ снимили?

Да, све ми је то помогло да после у процесу монтаже филма немам толику хладноћу или дистанцу од доктора у тим сценама, јер сам лично проживела искуство и спознају са колико емпатије и посвећености они прилазе породиљама. Када сам и сама постала пацијент, почела сам да осећам ту посвећеност и то ми је у постпродукцији филма помогло да те сцене добију на емотивности.

Овај филм је у сваком смислу чудесан, постоји и та експлицитна сцена порођаја баш као у филму јапанске ауторке Наоми Кавасе?

Док сам ту сцену снимала размишљала сам о Марти Месарош и другим ауторима који су ово урадили пре мене. Никад ми није било објективно да снимам рођење или нешто слично, али док сам радила истраживање за ову филмску причу упознала сам локалну жену која ми је испричала своју животну причу и пристала да своје треће дете роди пред камерама. Анонимно, наравно. У том крају Грузије из верских, традиционалистичких и патријархалних разлога породице удају своје ћерке и са 12 година. Волонтерка из мог филма је своје прво дете родила са 16 година. Ни њено тело ни њен ум нису тада још били спремни на све то. Њен муж је тада имао само 17 година. Ускраћено детињство, ускраћен природан развој и духа и тела. Тај њен муж је иначе сјајан, али ја не желим да их именујем да не би били под притиском друштва, јер ни мушкарцима није лако у том верском и друштвено патријархату. Све је то као зачаран круг.

Главна јунакиња је докторка Нина, она је с једне стране попут ванземаљца у времену и у том руралном подручју, а са друге стране она је и борац за промене?

Да. Када сам почињала рад на сценарију размишљала сам о два за мене веома важна књижевна лика – о Мишкину Достојевског и Сервантесовом Дон Кихоту. И размишљала сам о томе за шта се они боре? Њихова борба је узалудна, зар не? Не доноси никакав плод, никакав успех. Можда и не треба, јер мислим да борба за нешто не захтева успех на крају, а онда сам разговарала са својим пријатељима специјалистима књижевности, питајући их шта је заправо еп и како би дефинисали савремени еп? Јер, шта је јунак? Зашто јунак увек треба да успе и да буде позитиван модел у смислу борбе или да умре? За мене је Нина епски лик, јер у себи оличава живот и смрт. Она се са тим као доктор носи сваки дан и њена борба је тајна свакодневна борба, јер је то она. То је оличено у њеној професији. Она је студирала, дала је све да служи овој професији, а њен однос са људима је неподношљив, као да је немогуће да се она уклопи у окружење.

Чини се да је и њена борба на крају бесмислена?

Тако делује, али можда је за мене одбијање нечега исто толико херојски чин као и прихватање борбе. Знате, започети борбу је скоро исто што и одбити и одустати. Једном сам разговарала с Марином Абрамовић, која је невероватна жена, и она ми је рекла да је током наступа у САД приметила да Американци једноставно нису мислили да је понекад не радити ништа највећи чин. Рекла ми је: „Тако сам постала веома успешна.”

Постоји у филму и то чудно, мистично биће које израња из блатног језера, је ли то симбол стања ствари у вашој земљи?

Не бих баш причала о симболици јер би нас то упетљало и далеко довело. Надам се да сви имају различите идеје о том створењу и његовој сврси. Зато га никада нисам експлицитно објаснила. Како се оно креће? Можемо ли да радимо трансформацију као као што то чини Кроненберг? За мене је то процес трансформације када је стварност тако опипљива и тако блиска и тако светла у исто време да је неподношљива. И скоро да је гурнута до такве крајности да нестварно почиње да постаје неопходно да бисте могли да удахнете или изађете. Такође, за мене је постојање тог створења и нека врста олакшања за Нину.