(Не)култура сећања

Култура сећања... да ли је у питању само култура или би требало да буде нешто много више? Шта за нас данас значи Крф, голгота наших предака, слобода извојевана њиховом храброшћу, родољубљем, њиховим животима? Шта значе Српска кућа на Крфу, острво Видо, Плава гробница? Да ли смо се потрудили да на прави начин обележимо и достојно одамо почаст њиховим жртвама? Донекле јесмо, али... као да смо негде изгубили ентузијазам да нам то и даље буде јако важно. Просудите сами.

Посетили смо недавно Српску кућу, која ради од девет до 14 часова, а недељом је затворена. Коментаре наших туриста огорчених због оваквог радног времена боље да прескочим.

Отишли смо и на острво Видо и доживели прави шок – на пристаништу велика табла на грчком и енглеском језику с објашњењем о величини острва и информацијом да се обала углавном користи за купање. Мало даље, кад се пође према маузолеју, табла на којој на грчком, српском и енглеском пише: „Маузолеј српских ратника из Првог светског рата и Плава гробница”. На табли су нацртана три знака забране: за музику, пливање и купаће костиме. Преко цртежа за пливање и купаће костиме избрисан је црвени круг и белим тракама накнадно прелепљене забране! На самој обали – три велика ресторанска сунцобрана са седам лежаљки на којима су се сунчали неки туристи. Да ли ти људи уопште знају где су дошли или их је привукло чисто море? Да ли наши представници који су задужени за ове светиње на Крфу понекад обиђу острво да виде шта се дешава? И на крају, оно што нисмо очекивали – маузолеј је био закључан.

Крф је увек био веома наклоњен Србији, његови житељи примили су хиљаде болесних, гладних, непознатих људи на своју невелику територију и помогли им да преживе, оздраве и поново се врате у своју отаџбину и донесу слободу. На Крфу су наше гробнице, наша знамења о којима ми треба да бринемо и едукујемо туристе о томе шта за нас значи то острво. Требало би мало више да се потрудимо, дугујемо то нашим прецима.

Јованка Арсић Каришић,
Београд