Магија Хуана Мироа

Спектакуларна изложба под називом „Магија Хуана Мироа: цртежи и графике” биће отворена 27. новембра у Градском музеју у Сомбору, који на блистав начин овом поставком обележава 125 година постојања. Захваљујући помоћи Института „Сервантес” и амбасаде Шпаније у Београду, публика ће до 20. децембра у Сомбору моћи да види 63 рада (оригинални цртежи и графике) Хуана Мироа (1893-1983), чувеног шпанског сликара и упозна његов поетски и весели свет.

Ова дела потичу из приватне колекције из Шпаније, чији власник жели да остане анониман, а избор је обавила Мариса Оропеса, шпанска кустоскиња, која истиче да је Хуан Миро слободно изражавао своје идеје у којима се стапају питомост и насиље, јасноћа и тама, радост и неуобичајене појаве. Надамо се да ће ову репрезентативну изложбу моћи да погледа и публика у Београду.

Хуан Миро је рођен 20. априла 1893. године у Барселони; био је вајар и сликар, један од највећих представника надреализма и током 20. века створио је опус који има значајно место у светској историји сликарства. Школовао се у Барселони, а у Паризу је створио своја најзначајнија дела и био укључен у рад битних уметничких покрета. Током шпанског грађанског рата био је на страни револуционара и 1937. је урадио серију плаката за шпанску Републику. Током Другог светског рата, тачније 1942. године, вратио се у Барселону а потом се настанио у Палма де Мајорки где је дочекао дубоку старост. Миро је био свестрано талентован, радио је костиме и декор за руски балет, био керамичар, песник. Афирмисао је интуитивно и подсвесно, био очаран пећинским сликарством и праисторијском скулптуром.

Мироов стил назван је „биоморфна апстракција”. Основна сликарска средства су му цртеж и мрља, а главне теме – ноћ, звезде, месец, жене. На тим основама створио је оригиналну митологију, а његова склоност ка веселим претеривањима, гесту и спонтаности, презирање уобичајених правила умногоме су допринели обнови слике педесетих година прошлог века.

У аутобиографским забелешкама своја сновиђења, којима је био инспирисан и за које је сматрао да су изазвана глађу, овако је описао: „Како смишљам цртеже и идеје за своје слике? Дошао бих кући у свој париски атеље, пошао бих у кревет, понекад без вечере. Тада сам видео којешта и скицирао у своју бележницу. Видео сам облике на плафону.”

Миро је велику кризу доживео када је био приморан да у младости ради као књиговођа, а када се разболео његови родитељи су коначно попустили и дозволили му да студира сликарство на Академији Гали у Барселони. У Париз одлази 1920, где другује са Пикасом, упознаје се са Андре Бретоном, Полом Елијаром и Лујом Арагоном, пре објављивања првог надреалистичког манифеста. Дружи се са америчком културном дијаспором – од Хенрија Милера, Езре Паунда и Ернеста Хемингвеја.

Са навршене 52 године Хуан Миро 1945. године упућује писмо галеристима где показује да је незадовољан својим приходима: убрзо му стижу поруџбине за слике и мурале великог формата, укључујући и два керамичка зида с приказима Сунца и Месеца за седиште Унеска (1955/1956) у Паризу. Следи и низ очекиваних признања, добија велику награду за графику на Венецијанском бијеналу 1953, излаже на првим „Документама” у Каселу 1955, а 1976. је основао фондацију „Хуан Миро” у Барселони. Прихваћен као класик модерног сликарства, Миро је умро 1983. у Палма де Мајорки.