Без слободе живот није вредан живљења

Сан Себастијан – Честитамо ти сви на неупоредивом доприносу светској култури и што си у нама инспирисао тако одану наклоност. Засадио си у свакоме од нас башту блага. Твој рад је добар за свет, захваљујемо се на њему од срца. Живећеш вечно. Ми смо срећни људи што те познајемо. Срећан ти рођендан, драги! Заслужујеш сав ватромет! – с љубављу и искреним усхићењем у великој дворани Курсал овако је говорила глумица Тилда Свинтон уручујући награду „Доностија” за свеукупну каријеру легендарном шпанском аутору Педру Алмодовару.

Случај је хтео да се прослава Педровог 75. рођендана (25. септембар 1949. године) поклопи са датумом доделе највећег сансебастијанског почасног признања, па је славље било двоструко. На платну су се смењивали инсерти из његових филмова, од оног првог – „Пепи, Лици, Бом и друге девојке”, који је пре тачно 44 године представио на овом фестивалу у програму „Нови редитељи” (1980), па до овог последњег – „Суседна соба” са Тилдом Свинтон и Џулијен Мур у главним улогама, за који је недавно освојио 81. венецијанског „Златног лава”. И сви они су подсетили публику с колико је страсти Алмодовар бранио слободу у фикцији и у стварности, стварајући изнова и изнова своја филмска ремек-дела, за која је освајао и све најзначајније фестивалске награде, „Златне глобусе”, Оскаре, „Гоје” и БАФТА.

Пројекција „Суседне собе” као шпанска премијера овог филма уследила је одмах након церемоније, пре чега је овај маестрални сценариста, редитељ и продуцент одржао говор. „Моја страст према филму дала ми је смер у животу и вероватно ме спасила од свих врста опасности. У мојим годинама награда као што је ’Доностија’ може указивати на крај пута, али и на награду за то што сам њиме прошао. Али ја то не видим на тај начин. За мене је филм благослов или проклетство. Не могу да замислим други живот осим непрекидног писања и режије, јер је алтернатива томе ништавило”, рекао је Алмодовар и додао: „Ова професија је најбоља на свету и вредело је да јој се препустим свим срцем. Филм је више него раније мој живот и мој живот не би имао смисла без њега. Живот и у фикцији и у стварности је компликован и носи безброј опасности, али без слободе живот није вредан живљења. Учинимо све да велике трагедије, свакодневни бол, недостатак разумевања, лажи, недостатак емпатије, друштвена неправда, мржња, све негативне ствари које се могу замислити, припадају фикцији и омогуће да стварни живот постоји поштено, у миру и веома забављен фикцијама које ће постојати само на нашим екранима. Знам да тражим превише, али такав сам увек био, од доласка у Мадрид 1970. године, са намером да режирам филмове. Хвала вам пуно на овој награди и хвала вам што сте ме саслушали.”

Коментаришући свој последњи филм „Суседна соба”, Педро Алмодовар је између осталог рекао да је он његов „одговор на толико порука мржње које видимо и чујемо скоро сваки дан.

„Никада до сада мржњу није било могуће организовати, анонимно, некажњено. Мој филм говори управо о супротном: емпатији, дружењу и помоћи. И надам се да ће вас дирнути колико и нас који смо га направили”, изјавио је. На то се надовезала и Тилда Свинтон рекавши да и овај Педров филм „нуди хуману и породичну удобност и просветљење без краја” и позвавши шпанску публику да га без задршке погледа.

Саму свечаност доделе награде Алмодовару водио је глумац Енеко Сагардој, који је шпанску редитељску икону назвао „мајстором смелог, оригиналног и изузетно личног филма” подсећајући на његов специфични и оригинални визуелни стил у више од тридесет награђиваних дела за које је освајао све најважније светске филмске награде. Неки од тих наслова, попут: „Лавиринт страсти”, „Закон жеље”, „Жене на рубу нервног слома”, „Вежи ме”, „Високе потпетице”, „Кика”, „Цвет моје тајне”, „Живо месо”, „Све о мојој мајци”, „Причај с њом”, „Лоше васпитање”, „Врати се”, „Кожа у којој живим”, одавно су стекли статус култних филмова. Од његове такозване експерименталне фазе па до онога што неки називају његовом фазом „филм ноара”, Педро Алмодовар је пробијао све могуће тематске баријере, критички увек усмерен на све лоше појаве у друштву, комбинујући те своје оштрице са црним хумором, сатиром, пародијом и поп уметношћу.

Један и јединствен је Педро Алмодовар. Сећам се нашег сусрета на 26. додели „европских Оскара”, награда Европске академије за филм ЕФА у Берлину, када је без задршке за „Политику” говорио о тадашњим мерама штедње наметнутим, како је рекао, „споља, из Немачке, а Шпанци су потпуно другачији од Немаца”, сматрајући тадашњу лидерку Немачке Ангелу Меркел „бергмановским ликом”. Сећам се да је тада, примајући награду ЕФА за изузетан допринос светској кинематографији, са велике сцене осуо „паљбу” по тадашњој шпанској власти „због вођења ужасне културне политике”. Педро Алмодовар је свог „европског Оскара” тада посветио својим сународницима, које је назвао „жртвама безосећајне владе”...

Европска академија за филм и Алмодовар ће се поново сусрести на церемонији додела годишњих награда у децембру, овог пута у швајцарском граду Луцерну. Његова „Суседна соба” номинована је за европске награде. Сигурна сам уследиће ускоро и номинација за Оскар. Заслужио је.