Израел одређује да ли ће бити тоталног рата

Ирански врховни вођа прихватио је захтеве тврдог теократског крила па је према Израелу, у знак одмазде за ликвидацију вође Хезболаха и команданта Исламске револуционарне гарде у Бејруту, упутио двоструко више ракета него у априлу, када је Исламска Република први пут гађала циљеве по мрском „ционистичком режиму”.

Израелски премијер није морао да се одупире притисцима својих коалиционих партнера из екстремне деснице па је у Либану покренуо ваздушну и копнену офанзиву против Хезболаха, најважнијег иранског партнера на Блиском истоку, а сада очекује да такође добије аплаузе јавности која очекује да испуни обећање о кажњавању лидера Осовине отпора која прети уништавањем Израела.

Два заклета непријатеља ближа су конфронтацији него икада раније, још од времена исламске револуције 1979, али то не значи да је рат који би запалио регион неизбежан. Блиски исток је непредвидљив.

Ајатолах Али Хамнеи се упркос лансирања балистичких и хиперсоничних пројектила према „срцу Израела” нада да ће моћи да настави са политиком „стратешког стрпљења”, коју је прокламовао у време избијања рата у Гази и да ће избећи тотални рат са Израелом који би подразумевао директну конфронтацију са Сједињеним Државама које су већ значајне војне потенцијале распоредиле по Персијском заливу и у источном Медитерану.

Премијер Бенјамин Нетанјаху из једног рата упада у други, а његова доктрина „стратешког нестрпљења” налаже му да покуша да исече „све пипке октопода”, како назива савезнике Ирана окупљене по Либану, Гази, Сирији, Јемену или Ираку у „Појасу ватре”.

Израел је обећао оштар одговор. Нетанјаху годинама сања о бомбардовању нуклеарних постројења Ирана које је прогласио за „егзистенцијалну претњу” јеврејској држави. Да ли би нови ракетни напад могао да искористи као повод, повлачећи за собом Америку која би да избегне да буде увучена у разоран регионални конфликт?

Претња америчког војног ангажовања више није теоретска. Сваког дана Америка се приближава придруживању израелском нападу, што због заштите савезника, што ради одбране сопствених интереса – по цену додатног губитка међународног кредибилитета, посебно у муслиманском свету. Русија и Кина ће само појачати подршку Ирану.

Вашингтон и даље инсистира на хитном прекиду ватре у Либану и не каже да би стао иза израелског напада на Иран, али Нетанјаху би, за разлику од сличних ситуација у прошлости, овога пута могао да буде охрабрен подршком САД, коју је израелском војном министру Јоаву Галанту пренео амерички секретар за одбрану Лојд Остин.

Иран је, као и у априлу, готово обавезан да због сопствене и јавности исламског света „казни” Израел и да тврди да би на сваки одговор Израела узвратио нападима који би тек показали праву силу којом располаже. Запаљива реторика истовремено је пропраћена умереним изјавама председника Масуда Пезешкијана, који је у разговорима са представницима Хезболаха поновио посвећеност Либану и својим шиитским савезницима, али их саветује да избегну тотални рат.

То што је Техеран одложио обећање да ће осветити смрт лидера Хамаса Исмаила Ханијеа изазвало је незадовољство владајућег конзервативног крила иранске политике, које очекује да се после ликвидације Хасана Насралаха оружјем заустави „израелска машина терора”. Врховни вођа није имао много избора свестан да би у супротном Техеран био оптуживан за неодлучност која је равна слабости. Морао је и да блокира Нетанјахуову поруку иранском народу у којој глорификује персијску цивилизацију и Иранце упозорава да ће их „тирани” довести на ивицу амбиса.

Много тога зависиће од онога што ће током сутрашње молитве имати да каже ајатолах Хамнеи, који такве проповеди користи веома ретко, само у најважнијим моментима. Прихватање великог ризика, или оштре речи иза којих се крије жеља за одржавање статуса кво? То што је Иран релативно брзо окончао своју „освету” указује да не жели нове провокације осветнички расположеног израелског премијера који само проширује фронтове Блиског истока.

Кључно питање је да ли најважнији актери кризе имају стратегију или је свака акција само реакција на потезе друге стране. Постоји ли у Тел Авиву план за дан после или следи само више хаоса? Да ли је свака криза прилика да се трага за дугорочним решењима, како кажу, или је само нова вежбанка деструкције?

„Држава Израел се налази усред најтежег периода своје историје, са безобзирним лидерством на чијем је челу човек чије је једино обећање које је дао и испунио свом народу да живи са мачем”, пише „Харец” у редакцијском уводнику под насловом „Где иде Израел када је једини хоризонт који његови лидери нуде рат?”