Снага ћирилице

Готово десет векова српски народ градио је свој идентитет на вери, језику и писму. Трећи стуб нашег идентитета – ћирилица, постао је најпрепознатљивији спољашњи симбол српства и државне суверености. Тешка и страдална историја ујединила је ћирилично писмо и Србе који су кроз векове постојања делили заједничку судбину стравичне голготе. Готово сваки окупатор радио је на забрани и прогону ћирилице, знајући снагу овог писма у српском народу.

О томе најбоље сведоче речи генерала Саркотића, представника војних власти у Босни и Херцеговини за време Првог светског рата: „Треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим.” Нажалост, и данас се суочавамо са својеврсним прогоном писма кроз вишедеценијски тренд галопирајућег потискивања ћирилице у јавној употреби.

Један од позитивних примера, који би ускоро могао да буде примењен у пракси, а који ће на најдиректнији начин заштити наше писмо, културно наслеђе, а самим тим и идентитет, јесте иницијатива министра културе Николе Селаковића о увођењу двоазбучних тастатура у јавни сектор. Сваки народ, па и српски, има право на регулативе које ће да допринесу што снажнијем очувању сопственог језика и писма као стуба идентитета, а министар Селаковић дотакао је срж питања од најважнијег значаја за српски народ.

Поред тога што се иницијатива темељи на Закону о заштити и очувању ћирилице и употреби српског језика у јавном простору, она се темељи и на легитимној борби за матично писмо и идентитет, у крајњем случају опстанак народа. Наша је обавеза и дужност да чувамо ћирилицу, као што је она кроз векове чувала нас, која нас дефинише и идентификује као народ, она због које и данас носимо са дигнитетом и поносом српско име.

Редовни професор ФДУ у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа