Као психолог, мислим да све почиње разговором

Данска књижевница Ане Катрине Боман (1981) била је ових дана гост свог српског издавача Хеликса, који је у преводу Радоша Косовића објавио њен роман „Плави тонови”, представљен и у београдској Европској кући. Ане Катрине Боман по професији је и психолог, а дело „Плави тонови”, поред тога што тематизује различите начине на које се људи боре са губитком блиских особа, у фокус ставља и проблем дијагнозе жалости, који је у време писања ове књиге био предмет јавних дебата у Данској, као и проналазак лека који би болним сећањима одузео емоције. Наиме, једна од јунакиња романа је хемичарка Елисабет, која након што јој умире син, бежи од туге тако што развија пилулу против ње: калокаин, лек који заиста тако делује.

У роману „Плави тонови” стотине људи погођених тугом добијају своје животе назад, враћају се на посао и постају „старе верзије себе”. Док читамо ову књигу присећамо се и филма „Вечни сјај беспрекорног ума” који се на некој од страница и помиње... Једно од кључних питања је да ли би уопште требало узети пилулу. Ауторка поставља и питање о томе да ли би тугу требало третирати као дијагностиковано стање и да ли је жалост заиста болест што изједа, а љубав та која исцељује. Ане Катрине Боман ауторка је и две збирке поезије, као и романа „Агата” и „Акваријум”.  

У којој мери сте се ослањали на сопствено професионално искуство пишући овај роман?

Тешко је то тачно рећи, али нешто је свакако имало везе са мојим искуствима као психолога. Док сам радила на својој књизи у медијима је трајала дебата о дијагнози жалости, да ли је жалост за преминулима заправо само део човекове егзистенције, тако да сам почела да истражујем у том смеру. Разговарала сам са људима који су били у жалости, са научницима и стручњацима што се баве лековима, стално сам била у контакту са стварним животом. А након што сам написала свој роман, било ми је потребно име за лек и затим сам открила научнофантастичну дистопију шведске ауторке Карин Боје, у чијој књизи је калокаин дрога која човека приморава да говори истину.

Како направити разлику између жалости и депресије?

У дијагностици постоје одређени критеријуми, а у теорији начини да се та два стања разликују, она и јесу другачија сама по себи. Међутим, у стварности, када разговарате са неким, то није баш лако разлучити. За једну особу жалост иде уз много суза, заузимање свог простора и времена, за другу је туга тишина, за свакога је другачије. Антидепресиви боље делују код онога ко је у депресији, него код онога ко је у жалости.

У роману је важан мотив емпатије, они који пате ускраћују другима емпатију. Да ли је то и иначе случај?

Мислим да сам у књизи то учинила горим него што уистину јесте. Написала сам да је заиста тако, али нисам сигурна да ли то важи баш за свакога. Међутим, постоји тенденција да ако се и сами осећате лоше немате другима шта да дате, и то изгледа као да нисте емпатични, а у ствари ако не можете ни о себи самима да се бринете како бисте имали капацитет за односе са другима.

Дакле, тај лек калокаин брише ружне успомене, да ли би то некада било могуће?

Он их не брише сасвим, већ успоменама одузима емоције, тако и даље можете да се сећате, али ништа не осећате. Не знам да ли је то сасвим могуће, али могуће је дати неком лек како би ублажио осећања. Неки људи на антидепресивима кажу да им лекови одузимају оно најгоре и уздижу оно што је добро, тако да могу да нађу равнотежу.

Како објашњавате чињеницу да иако се сада у Европи махом добро живи, стопа депресивности расте?

О томе често размишљам. Са пријатељима разговарам о томе да имамо превише могућности у исто време. У Данској људи као да не знају шта да чине са својим животом, осећају да треба да учине нешто важно, али се тешко одлучују поред толиких опција. Уз то, постоји култ перфекционизма, има много тога с чим се треба носити. Када је све друго у реду, човек осећа егзистенцијалну бесмисленост, поставља себи питања о томе да ли је ово све што има да се доживи. То осећање може да погоди свакога од нас. Док, на пример, у рату људи имају јасну сврху, труде се да обезбеде храну и да преживе.

Да ли је плаво боја туге?

То је и на данском игра речима, као кад се на енглеском каже: „Тужан сам”, (I`m feeling blue). Али у роману, болесни дечак Винтер има плаве усне и нокте, плави су снимци његовог мозга, што значи да у њему нема довољно крви. То је превише плавих ствари. За неке људе бела је на пример више боја туге.

Шта бисте рекли особи која је у жалости?

Када некоме недостаје одређена особа, фали му све што је у будућности могао са њом да има. Мој најбољи савет био би да ако постоји још неко у животу онога ко је у жалости, треба да се повеже са њом и са другима, да замисли нову будућност. Разговарам са људима и о томе да треба да се сећају покојника и да га носе у себи, док се раније мислило да га треба заборавити. Мислим да треба да размишљамо о томе шта би та особа мислила о нашем животу, шта би чинила у одређеним тренуцима, пре него да је потискујемо у сећању.

Да ли бисте депресивном или ожалошћеном човеку пре саветовали разговор или лекове?

Све зависи од случаја, али као психолог мислим да све почиње разговором, а ако то не успе, неким људима лек може да помогне. Моја јунакиња Шади узима лекове и они јој помажу. Такође, знам људе којима су лекови помогли, али уз стручну препоруку лекара.

Многи људи који константно пате доживљавају себе као жртве. Како се борити против тога?

Сусретала сам такве људе на терапији. Понекад бих нацртала троугао у ком су распоређени појмови жртве, онога ко јој чини нажао и онога ко увек помаже. И онда би уследили разговори о тим улогама, о томе како на међуљудске односе утиче улога жртве. Тешко је ако људи са тим осећањем не иду на терапију већ живе тако, важно је освестити тај проблем, осећати се ангажовано, активно. Мој посао је да учиним видним те проблеме, па задам људима да нешто напишу и када се врате разговарамо о томе, отварамо нове перспективе. То је осетљив посао зато што ако терапеут не иде поступно, особа може да се повуче.

На који начин тај посао терапеута мења и вас?

Мислим да проширује моју перспективу о томе шта значи бити човек. Срела сам толико много различитих људи који на другачије начине виде стварност. Због тога се осећам скромније, мислим, а интересантно је и за моје књиге, зато што срећем толико личности, толико прича. У Данској има све више места за терапије уметношћу, где је могуће да се слика или глуми, што унапређује људски живот.