Драма о мушким сузама

Док сам био на академији, посебно на пријемном испиту глуме, на којем сам успешно пао, нисам волео Чехова. Затрпали су нас неким информација о атмосфери у његовим драмама, о ликовима који су меланхолични и на корак до самоубиства. O досади која избија из сваке његове реплике и о људима који само филозофирају и пате што су неспособни да преузму живот у своје руке. Као млад човек никако нисам могао да схватим та чудна и мени нејасна стања. Нисам могао да спојим све те информације са оним што је Чехов написао испод наслова драме „Комедија”. Касније ме је живот научио како да отворим врата за једног предивног писца и за један чаробан свет карактера...

Овако је редитељ Александар Поповски, који са нестрпљењем ишчекује нови сусрет са београдском публиком, у интервјуу за „Политику” поделио своја искуства, емоције, тражења што их је од студентских дан до данас стицао „носећи” се са комплексним класиком Антоном Павловичем Чеховим. Премијера представе „Мушка суза” према фарсама и краткој причи Антоше Чехонтеа (комични псеудоним А. П. Чехова), у режији Александра Поповског биће изведена у суботу увече од 20 сати на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. По идеји Поповског, текст је адаптирао и драматизацију написао Давид Јаковљевић, драматуршкиња је Весна Радовановић, сценографкиња Вања Магић, костимографкиња Миа Поповска, композитор је Кирил Џајковски.

„Мушка суза” радни је наслов колажне драме по мотивима четири једночинке: „Шала”, „Просидба”, „Медвед и „Татјана Рјепнина” и кратке приче „Крчма на друму” А. П. Чехова.

Његове јунаке играју Војин Ћетковић, Сања Марковић, Ненад Јездић, Миодраг Драгичевић, Зоран Цвијановић, Милош Самолов, Милена Живановић, Теодор Винчић и Теодора Драгићевић.

– Не знам колико је доктор Чехов спасио пацијената, али знам да је тај доктор својим писањем излечио многе ликове које је „ухватио” у својој литератури. Његове приче и кратке драме посебно су ме фасцинирале. Мој први сусрет с драмом „Медвед” био је као експлозија. Више од 20 година вучем са собом идеју да се посветим његовим кратким драмама. Окретао сам их на различите начине не бих ли нашао форму која може да издржи све њих. И коначно сам нашао заједничку силу која све те ликове спаја на једном месту. Мушкарци који у одблеску луцидности испуштају сузе у тренуцима заљубљености и жене које испуштају душу под теретом те љубави. Као база ми је послужила драма „Крчма поред пута”, у којој се, док напољу бесни олуја, одвија права емотивна катаклизма. Живот ми је, у потрази за драматургом, са којим бих сарађивао, понудио младог и бескрајно даровитог писца Давида Јаковљевића, момка с посебним хумором – каже Поповски.

Актери позоришне игре „Мушка суза” поражени су у љубави, изгубљени у времену и заточени у крчми током апокалиптичне олује... У којој мери се друштво променило од времена када је Чехов живео и писао своје „лирске драме”?

Један од протагониста у крчми стално тражи да му алкохол дају на вересију. Све његове молбе успешно одбацује немилосрдни крчмар. У једном тренутку протагониста каже: „Не молим те то ја, утроба моли. То те моја болест моли.” Тако добро срочена молба! Таква какву само доктор Чехов може да смисли. Појма немам да ли се друштво мења или не. Пре месец дана сам гледао „Развојни пут Боре Шнајдера” у ЈДП-у. Текст написан почетком седамдесетих. Феноменални Александар Поповић. Гледам и мислим се: па нама ни један систем не може ништа. Шта лажемо да нам је комунизам оно, неолиберализам ово урадио... Ми смо јачи од било којег друштвеног уређења. Не постоји друштво које наш карактер и наша ћуд не могу да савладају. Друштво се мења, наш карактер остаје.

Друштво нас је увек учило да су мушкарци јачи пол. Да ли верујете мушкарцу када заплаче? Да ли су његове сузе искреније?

Сакрићу се иза Чеховљевог цитата из „Медведа”. Оптужите њега, ја сам само преносилац поруке. Најодвратнија змијска лаж јесте да су сва нежна осећања женино ремек-дело, њена привилегија и монопол. Ево обесите ме ако жена може да воли иког осим себе, детета и кућног љубимца. Дакле, нечега што је мање од ње.

Разуме се, ово је комедија. Што се тиче полова, волим бескрајно причу о андрогеним бићима, о једном који је у себи имао оба пола. Они су били тако моћни да су отворили пут ка небу. Богови су се уплашили и раздвојили су их на пола. Зато сада лутамо и тражимо другу половину. И кад је нађемо загрлимо се и дуго останемо у том загрљају. Али, ипак овде у нашој драми ми је било забавно да мушкарци што више плачу. И видеће публика како ридају. Биће то драма са пуцањем и плакањем.

Антона П. Чехова називају зачетником психолошког реализма. И та олуја, као метафора за хаос, метеж и ратове данашњице, представља све оно куљање које неминовно избија на површину, ако се сузе потискују, а подстичу понос и посрамљеност због мушке „слабости” . Ко каже да морате увек да будете јаки?

То је Давид Јаковљевић прелепо смислио, да је било предолујно доба, а да је данас олујно доба. Да напољу дивља олуја свих олуја. Мени је ова прича са мушком сузом лепа потрага за смислом, за том једном сузом која може променити ток олује. На крају у крчми, појави се фатална Марија Јегоровна, жена из медаљона. Хајдиндеј, човек који се због ње упропастио и пропио јер га је оставила због адвоката из Москв,, моли је да га саслуша, да јој каже само једну реч. И она прихвати. И пазите сада какав је мајстор Чехов. Хајдиндеј је дуго гледа и тражи ту реч и кад је напетост на врхунцу, он каже: „Није ме бог обдарио памећу. Не могу да нађем ту реч.” То ми се допада, та судбоносна реч која нам фали да спасемо свет од олује. На почетку беше реч. Зашто су данас речи неважне? Јер светом влада бука. И ми ништа не чујемо и само урламо. Зато је увек добро побећи у позориште, јер тамо човек успе да чује понеку праву реч.

Меланхолија, чему је несумњиво допринела болест, тада неизлечива туберкулоза, и Чеховљева књижевна дела била су у суштини отпор реализму, чак и када су изазивала смех. Који систем вредности је данас на снази? Како издржати ово време?

Пре десет дана почео сам први пут озбиљно да размишљам да купим овце. Некако ми се та идеја природно појавила па је не могу никако одагнати данима. Замишљам себе како седим на неком пању, режем неко дрво са идејом да направим фрулицу, а око мене овце. Има и један пас. Природа је дивна, то је западна Македонија, тамо су оне планине које иду у небо. Е, тамо седим, свирам фрулицу и задужен сам за групу оваца. Одем само два пута годишње кад оне спавају да поставим једног Лорку и једног Сирана негде по белом свету и вратим се овцама пун дарова. Ево, то сам за сада смислио у вези са издржавањем у времену и простору ових дана.