Да књижевност не буде са овог света

Ћелије код Лајковца - Овогодишњи добитник Награде „Радован Бели Марковић” за најбољу књигу прозе на српском језику објављену у 2023/2024. години је Александар Гаталица за збирку прича „Друга виолина и друге приче” у издању „Академске књиге” из Новог Сада. У конкуренцији за пре две године установљено вредно књижевно признање које носи име чувеног књижевника било је 106 књижевних наслова, а жири којим је председавала др Слађана Илић, књижевни критичар, есејиста и приповедач, једногласно је донео одлуку да лауреат буде Гаталица. Признање које додељује лајковачка библиотека уз подршку општине Лајковац уручено је јуче, на дан када је рођен Радован Бели Марковић у порти манастира Светог Георгија у Ћелијама код Лајковца, родном месту великог писца.

Образлажући одлуку жирија, председница др Слађана Илић је навела да у четрнаест приповедних целина, које садрже пролог и епилог, сагледавамо универзалност музике кроз судбине јунака, великих музичких извођача. Комуникација путем музике и музика као смисао живота, централни су мотиви ове књиге, оценила је она и додала да чак и пасионираним љубитељима класике, она, извесно, открива и њене посве скривене моћи, изненађује их.

– С обзиром на то да је Александар Гаталица приповедач препознатљивог стила и поетике, репрезентативан представник павићевског крила постмодернизма, којем је и сам Радован Бели Марковић припадао, и да је Гаталичино дело унеколико у дослуху са концептом приповеданог места какво је Радован Бели Марковић изумео, сматрамо да је он достојан добитник награде која носи име најнеобичнијег савременог српског писца – закључила је председница жирија.

Литерата лајковачки Радован Бели Марковић успео је у нечему што је, колико се чини, тешко, а заправо је веома једноставно – Радован је направио други свет, почео је своју беседу добитник награде Александар Гаталица.

– Од своје околине, од својих Ћелија, од свог Лајковца, од Колубаре он је направио други свет. Као писац морам казати да то колико је тешко толико је и једноставно. Битна је одлука у глави о томе шта је књижевност. За Радована Белог Марковића књижевност није била са овог света и с тим се потпуно слажем. Од прве књиге желим и гледам на то тако да ни моја књижевност није са овог света - рекао је Гаталица, одмах поставивши и питање са ког је света књижевност ако није са овог.

– Са једног света идеалних пропорција, са једног света идеалне етике, са једног света идеалних слика, са једног архетипског света, што је можда и понајважније. Друго питање које можете да упутите је где иде та књижевност која није са овог света, у каквом је она дослуху са овим светом. Она је у озбиљном и веома важном дослуху са овим светом, светом око нас. Она унапређује, дограђује, дозиђује свет лепотом речи. А нема српског писца у новије време који је имао толику лепоту речи, толику лепоту израза, толику лепоту реченице, толику лепоту описа као Радован Бели Марковић, толику лепоту ћирилице... – рекао је Гаталица изразивши дубоко уверење да кад се заокружи тај идеални свет књижевности Радована Белог Марковића он почиње да утиче на овај стварни свет.

– Јер, ако не утиче, онда, где живимо? У неком космосу, у неком сазвежђу, то нема прави смисао и нема пуни смисао. Књижевност Радована Белог Марковића је имала прави, пуни и потпуни смисао. Она је архетипске представе његовог краја, идеализоване, идеалне, вратила натраг његовом крају, обогатила Лајковац, Ћелије, Ваљево. И једноставно би вам било да вам кажем да је обогатила језик, да је обогатила наслеђе, да је обогатила писмо, али ја живим у дубоком уверењу да је та књижевност обогатила и ову траву и ово дрвеће и ово небо... И онда дођете до ситуације да писац постаје више од човека који записује речи, он постане оно што је од антике био, бар неки и ретки, постаје профета, постаје човек са посебним увидима... И онда се дешава још један феномен, да ви више немате тог човека. Радован је своје написао, подигао у небо као зиданицу, као небеску цркву. Вратила се доле својим темељима и ви више немате потребе да кажете: „Да, то је тај човек који је написао нешто”. То постаје нешто налик народној књижевности... Ако има нешто чему у 60. години као писац, након 34 године писања, стремим, то је то. Колико ћу успети, не знам. Знам да је Радован успео – рекао је Александар Гаталица.