Сократ вуче рикше на Петој авенији

У мају кад гране сунце улице Њујорка преплаве посетиоци из свих крајева света. Свега и свачега може се видети дуж Пете авеније, око Бродвеја, испред Роквелер центра, поред Ист ривера, Хадсон докова...

Понекад ми се учини да сам залутао на филмски сет. Гледам около и осетим се на тренутак важнијим него што јесам. Поред сваког другог излога застанем да наместим косу, монтирам осмех и увлачим стомак, спреман да погледам у очи Роберту Де Ниру и приупитам Џенифер Лопез где зека пије воду.

„Где си цики", изненади ме глас негде око 58 улице. Скидох црне наочаре, издувах стомак и угледах Жику Сократа, цимера из београдског Студењака, како таксира на бициклу са чезама позади. Изљубисмо се к'о најпречи род.

Цело поподне смо возали богате туристе на смену око Централ парка. И мало даље. А навече у јефтиној ирској биртији препричавали смо догодовштине из Студењака док конобар испод пепељаре није однео и последњи цент који смо тог поподнева зарадили. 

Журка у улици билионера

Винсент, колега са посла из суседне канцеларије пореклом из Енглеске, позвао ме на рођенданску журку. Нисмо се претерано дружили али нас је повезивала љубав за фудбал. Можда смо три-четири пута, на паузи, стрчали из загушљивих канцеларија до оближњег ирског паба да погледамо неку текму Премијер лиге или неке важне међународне утакмице репрезентација. Сећам се да ми је после инцидента на утакмици између Србије и Албаније у Београду рекао: „Треба вас избацити и забранити да учествујете у квалификацијама бар десет година".

Не сећам се више тачно адресе нити улаза у његов небодер. Мислим да је живио недалеко од Централ парка, између 57.  улице и Парка авеније, у великом апартману на 100 и неком другом високом спрату. Тај део Њујорка још зову и  "Билионерс' ров”.

У позивници је писало „ваше присуство је довољан поклон", што је била порука да не прима дарове. Вјероватно му је пуна кућа лоших вина и америчких малолетних вискија.

Испред улазних врата затекох непознати старији пар. Уз обавезне куртоазне комплименте упознасмо се и изменисмо неколико ријечи. Убрзо се врата отворише и Винсент нас позва да уђемо. Унутра је већ било гостију, угнежденим на фотељама из доба Луја XIII. За главним столом седела је старија госпођа и три мачке на три столице, опуштене к'о на плажи. Свака је била округла к'о лопта јер вјероватно никада нису крочиле изван апартмана. Дремале су не фермајући нас пет пара. Ми смо чекали стрпљиво да се смилују и уступе нам место.

Глумац

Чини ми се да не постоји ништа горе у животу него путовати њујоршким метром за аеродром ЈФК. Натоварен к'о мазга; вукући велики кофер једном руком а другом придржавајући торбу око рамена док се кеса са документима на прсима љуља и  не да дисат'. Пробијајући се кроз гужву и уз степенице горе, доле, са к'о "туч" тешким пртљагом, на којима по обичају увек фали бар један точкић, дође ми да све побацам у прву корпу за смеће.

На улазу у метро на Пен станици приђе ми један млађи господин и понуди помоћ. Сећам се да је имао Левис џинс на себи од главе до пете и пријатан глас. Би ми чудно, ал' ђеш одбит. Видевши неповерење на мом лицу, представи се пуним именом и презименом. Даде ми и своју бизнис карту. Крајичком ока  регистровах actor.

Зграби претоварен кофер из моје руке и крену испред мене. Гурао се као да је авион већ почео са укрцавањем. Свако мало би застао, сагнуо се да поправи точкић, који се заглављивао и изокретао на неравном плочнику као да 'оће назад, док сам ја килавио за њим. Успут је проверао метро линије, убацивао доларе у аутомат за карте...

Једном је и погрешио па смо морали да се пењемо уз степенице,  излазимо и улазимо поново у подземну станицу. Кад смо коначно после трке из једног у други коридор успели  да се укрцамо и седнемо у "Е" воз, упитах га:

- Зашто ми помажеш? Могу да Ти платим пиће или два на аеродрому, и то је то".

- Хвала, не треба. Ја сам глумац који живи у Њујорку", представи се још једном, па настави:

- Глумачки посао је тежак и зависи и од среће. Ја вјерујем у судбину. Ако ја помогнем теби, други ће помоћи мени".

За  четрдесетак минута вожње од Пен до последње Јамајка станице смо се испричали. Питао ме је одакле сам и да ли постоји глумац из моје земље у Америци. Прво ми на памет паде Раде Шербеџија. Као студент, тамо негде крајем осамдесетих, често сам недељом путовао поноћним возом из Винковаца за Београд. Није било пријатно провести ноћ на винковачкој железничкој станици у то време јер су неки ликови у црним мајицама патролирали и вребали погледима.

Шербеџија је био популаран у тадашњој великој Југи. Једном тако, уђе без речи у купе у коме сам ја једини седео. Цело време клацкања до Београда држао је затворене очи, ваљда да га нешто не бих питао. На београдској станици стави шешир и нестаде.

Мој њујоршки познаник поломи језик, понављајући његово презиме док га некако не изговори. Кад смо стигли до задње станице "Јамајка", загрли ме и тутну новчаницу од двадесет долара у руку. Ни данас а поготову тада то није било мало од некога ко вам није род.

„Добар си човјек. Желим ти срећан пут. Јави се обавезно кад се вратиш", загрли ме на растанку.

Ове, 2024 године, на додели Оскара у Холивуду док је најављивач отварао коверту са победничким именом мени срце залупа јаче. Кад се појавио на бини у црном смокингу изгледао је другачије. Године су учиниле своје. Једино му  је глас остао исти, топао као оне ноћи у њујоршком метроу.

Марко Смиљић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика