Четири мере за заштиту пацијента

Изрицање казни несавесним лекарима, успостављање омбудсмана, обавезујуће осигурање од лекарске грешке и усмеравање оштећених болесника на грађанске парнице, мере су које предлажу лекари, правници и чланови малобројних удружења пацијената како би заштита пацијената била ефикаснија.

За бољу заштиту пацијената у Србији, по мишљењу секретара Удружења за медицинско право Хајрије Мујовић-Зорнић, потребан је омбудсман за права пацијената националног типа, самосталан, али одговоран парламенту, који би био спољна, независна контрола.

– Заштитник пацијената може да остане као део интерне контроле, али за нас правнике то је благо решење. Лекари треба да буду осигурани од професионалне одговорности, што је пракса развијених земаља. Тада странка незадовољна лечењем може договором брже стићи до обештећења – наводи Мујовић-Зорнић.

Она подсећа да пропусти у лечењу нису намерне грешке, већ део професионалног ризика. Зато сматра да у првом плану санкција не треба да буде лишавања слободе, као што решење није ни да лекар настави да ради као да се ништа није догодило, већ треба да буде склоњен у „позадину” док се његов случај не реши.

За осигурање од професионалне одговорности влада велико интересовање, јер готово да нема ни једне веће клинике или болнице у Србији која не води бар један судски спор у којем се лекари окривљују за грешку. „Дунав осигурање” је прво понудило лекарима и здравственим установама да се осигурају од лекарске штете, каже за „Политику” Милица Сљијепчевић, пи ар менаџер у овој компанији. За протекле три године осигурано је на десетине установа у Србији, међу којима су и КБЦ „Звездара” и Институт за мајку и дете, које су осигурање закључиле за све запослене. Осигурање могу да уговоре и лекари који желе да буду заштићени током 24 часа, јер раде у приватним ординацијама.

– За осигурање једног од наших највећих болничких центара, на суму осигурања од 30.000 евра по осигураном случају и укупно 120.000 евра за годину дана, потребно је на име премије осигурања месечно издвојити симболичних 0,81 евра, дакле мање од 70 динара по запосленом.

Лекар може самостално да закључи осигурање које ће му пружити покриће, на пример 10.000 евра по осигураном случају и укупно 40.000 евра за годину дана, за евентуалне грешке у раду, што га кошта 36 евра месечно – наводи Милица Сљијепчевић.

Заузврат лекари од осигуравајуће компаније добијају тим правника који ће их бранити од неоснованих или претераних захтева за накнаду штете. Ово је модел који је осигуравајућа кућа преузела из света, једино што се у богатом свету не размишља о осигурању испод милион евра, док је код нас то „пар десетина хиљада евра”.

Председница Удружења грађана за заштиту права пацијената „Ре – акција” Јасмина Лехлајтнер сматра како би овакво осигурање за случај грешке морало да буде обавезно за свакога ко ради у здравству. Када би осигуравајућа кућа за једног лекара два или три пута платила обештећење због грешке, следећи пут би сигурно одбила да му изда полису осигурања.

Лехлајтнерова као меру за побољшање безбедности пацијената предлаже да се хитно формира Национална канцеларија за заштиту права пацијената, чијег директора бира и разрешава Народна скупштина, са овлашћењима да подноси захтеве за покретање кривичног или прекршајног поступка, али и да Лекарској комори предлаже одузимање лиценце за рад. Она сматра да је важно увести протоколе за свако одељење и сваку област, па ће се знати ко је направио пропуст, али да пре свега треба размишљати о санкционисању оних који су направили грешке.

– Када се нешто деси, пацијенти и родбина су очајни и препуштени сами себи. Они могу поднети приватну кривичну тужбу, али од тога одустају у самом почетку, јер немају довољно новца за адвокате и таксе. Лекари су у бољој финансијској ситуацији, а клинике имају и адвокате и заступнике. Зато је потребна Канцеларија, каже Лехлајтнерова. Она сматра да садашњи заштитници права пацијената по установама не помажу да пацијент буде заштићен. Бира их директор, а плаћа здравствена установа, што је типичан конфликт интереса, сматра Лехлајтнерова.

Министар здравља, професор др Томица Милосављевић, међутим, сматра да нема говора ни о каквом конфликту интереса, да је то заблуда, јер, заштитник пацијената није тужилац, адвокат или полицајац, већ медијатор, посредник који обезбеђује да права пацијената буду поштована и да болесник има коме да се обрати у установи у којој је незадовољан лечењем или приступом.

Оливера Поповић

--------------------------------------------------

Без статистике о лекарским грешкама

Србија је једина земља у Европи без статистике о лекарским грешкама. На Четвртој националној конференцији о унапређењу квалитета, саопштено је да 30 одсто специјалних болница и КБЦ нема регистар о нежељеним дејствима.

Министар здравља др Томица Милосављевић каже како се пуно напора улаже у израду прецизног регистра о нежељеним дејствима. У целој Србији за шест месеци пријављен је само 291 случај рана од лежања због лоше неге и хигијене, 545 компликација због анестезије, 345 случајева поновљених операција у истој регији…

Америчке статистике кажу да годишње због грешака у лечењу и погрешне терапије умре 100.000 људи – више него од рака, сиде и саобраћајних несрећа заједно. Професор медицинског права, Јаков Радишић, аутор књиге „Одговорност због штете изазване лекарском грешком у лечењу и у обавештавању пацијената”, наводи да се у Немачкој годишње истакне око 40.000 захтева за обештећење, а око 12.000 буде доказаних. Чак је и Хрватска признала да годишње има 1.600 грешака.

О. П.

-------------------------------------------------------------

Милосављевић: Због медија лекари више неће хтети да раде тешке операције

– Последњих шест година, колико сам министар, не постоји ни један лични потез ни активност Министарства здравља, који у својој основи није имао за циљ повећање безбедности пацијента – каже Томица Милосављевић, министар здравља. – Медији, међутим, стварају утисак да су лекари „лоши момци” у српском друштву, а ја вам тврдим да су наши лекари на листи најбољег што Србија има. Због неоснованих прозивки лекара, медији ће довести до ситуације да лекари у Србији више неће хтети да раде тешке операције и бићете у прилици да молите људе да вам оперишу главу или стомак – упозорава министар здравља.

-----------------------------------------------------------

Милена Јауковић: Лекари се међусобно штите

Др Милена Јауковић, хирург и у два сазива секретар Етичког комитета СЛД, сматра да ће безбедност пацијената бити већа када свака грешка буде санкционисана, без обзира на то ко ју је направио.

– Не могу да негирам да се лекари међусобно штите. Неопходно је да санкције некада изрекне директор установе, некад директор Лекарске коморе, Министарство здравља, али и суд. Пацијенти такође треба да се ослободе страха и да се не мире са некултурним понашањем.

Она сматра да би пацијентима било боље када би комуникација међу лекарима била боља. Јер, сада се много више ствари решава преко личних веза и личних интереса, него у систему, а односи лекара су оптерећени личним сујетама, таштином, па чак и политичким анимозитетима.

-----------------------------------------------------------

У Србији се не учи медицинско право

Професор Јаков Радишић, почасни председник Удружења за медицинско право Србије, недавно је рекао да судије и лекари још дуго неће разумети једни друге, јер се медицинско право не изучава ни на нашим правним факултетима, ни на медицинским школама. Једино се на приватном Правном факултету „Унион” медицинско право изучава, али као факултативни предмет.

С обзиром на уску специјализацију лекара, судија је упућен на вештаке који добијају све већу улогу у поступку као „судија у белој блузи” или „тајни писац пресуде”. Зато др Радишић сматра да су нам у споровима против лекара потребне судије-специјалисти за медицинско право, што је већ стварност у неким земљама Европе и у Америци.

Хајрија Мујовић-Зорнић, као правни стручњак у овој области, сматра да је посебан проблем у нашем правосуђу што се уврежило мишљење да се без завршене кривичне парнице и доказане кривице, не може започети грађанска парница за надокнаду штете оштећеном пацијенту. Она сматра да не постоји разлог да ови поступци буду везани. Зато би судије требало да уједначе судску праксу и заузму став о невезаности ових поступака. Странке сада воде дуге, вишегодишње кривичне парнице, које депримирају пацијенте.