Шмит изједначио Алију с Радованом

Да ли је могуће?! После три деценије дрвља и камења искључиво на Радована Караџића, с колективног Запада је стигао први ружан глас о Алији Изетбеговићу. Лажни в. п. Кристијан Шмит изјавио је да ни њему није место у уџбеницима у БиХ. Ни недељу дана пре тога речено је да нема безвизног режима за Русе, али ни за Турке. То је изненађујуће освежење у политици САД, ЕУ, ПИК-а, ОХР-а, у БиХ, па и лажњака Шмита. До сада су в. п. ударали само по српској страни, на задовољство бошњачке, а сада су ударили истовремено на обе. Српска је навикла да је за све крива и да је Додик проблем свих проблема, па су огуглали као магарад на батине и не хају, а размажени Бошњаци од чуда не могу себи да дођу. Чак је проевропејски „Круг независних интелектуалаца 99”, ономад (17. октобра) због тога, ал да се власи не досете неким другим поводом, затражио ништа мање него смену, односно замену Шмита. Алију, чије име носи улица у готово сваком месту у бошњачким кантонима, а у престоном Сарајеву је пола главне улице за њега отето законитом оцу нације, вољеном другу Титу. И сад одједаред – Шмит га избацио из школског програма с Радованом и Младићем и изједначио их као ратне злочинце.

Деценијама је Алија хваљен и слављен на Западу, готово и више но код куће, па су Муслимани/Бошњаци, кад већ највећи и најјачи у свету тако кажу, више поверовали суперсили него властитом искуству пораза једне катастрофалне политике. Председник САД Бил Клинтон је с пута по европским метрополама скренуо у Сарајевску болницу да се опросте, Бернар Анри Леви, интелектуална звезда тадашње Европе, писао је о Алијином „плавом погледу туге и доброте”. И шта је онда преостало Муји и Хаси на Башчаршији него да понављају: пеке, таман, јах, јах. Ћутке су стењали под теретом ратних страдања и разарања да им не би пребацили да се праве паметнији од Алије, Клинтона и Левија. Елем, наратив „Алија јуначе, Алија соколе!”, којим су јањичари поздрављали султана, остао је закуцан у колективној свести Бошњака и зато би обрачун с Алијиним наслеђем значио обрачун Бошњака самих са собом. Објективно, није тешко доказати да је Изетбеговић био ратни злочинац. Политички је изазвао грађански рат у БиХ, а то се зове „злочин против мира” и представља злочин над злочинима, који је праузрок свих потоњих злочина. Затим, у Сарајеву је извео највеће етничко чишћење у БиХ од 150.000 Срба. Командно је одговоран за хиљаде Срба побијених у сарајевским приватним затворима и јами Казани, затим за ритуално клање заробљеника ВРС у Возући. Карла дел Понте изјавила је да је за њега таман била припремила оптужницу. Међутим, колективна аутоперцепција рата кључна је за политичко мишљење и понашање Бошњака, а Запад их антисрпством пумпа већ три деценије.

Годинама се већ питам откуда им суманута идеја да се политичким инжењерингом изградње држава и нација, од Срба, Хрвата и Муслимана може направити нека унитарна босанска наднација у централизованој држави БиХ, када, ваљда знају, то у прошлости у више покушаја није успело. Османлије су привилегијама награђивале конверзију хришћана у ислам с циљем да сав народ у босанском вилајету постане муслимански. Нису успели, као ни К унд К монархија, односно Калај, који је направио стратегију трансформације сва три народа у Босанце.

Комунистичка СР БиХ такође је покушавала да кроз „заједништво и суживот” изгради неку врсту јединственог босанског идентитета управо истовременим сузбијањем сва три национализма. Екстерни метод био је обрачун са „својатањем и душебрижништвом” Београда и Загреба, а интерни – санкционисање националиста по „националном кључу”. Старије генерације сећају се да, ако националистички испад направи неки имам на хутби петком у подне, било је сигурно да ће у кратком року доћи на тапет и православни свештеник, па онда и католички. Ако неки српски интелектуалац прекорачи границу национално дозвољеног, могао је да се припреми да ће ускоро бити прозван и муслимански и хрватски. Могло је да се ради и о злоупотреби у привреди: после афере „Агрокомерц” и страдања Фикрета Абдића, отворен је случај Јоле Мусе у мостарском „Алуминијуму”, а затим Рајка Дукића у „Глиници” у Милићима. Какав је био ефекат? Народ би се идентификовао с национално својим, а онда би му лакнуло кад би надрљао неко од њихових: нека цркне и комшијина крава! Менталитет народа надживљује смене режима.

Како су проналазили те „политичке случајеве” по кључу? Тзв. Удба имала је обрађене досијее и држала их у фиоци док из ЦК не затраже да се изваде. Тако се Алијина Исламска декларација 13 година киселила у фиоци док одговорним друговима у Босни није затребало да послужи као доказ пред југословенском јавношћу да се они боре не само против српског и хрватског национализма који се из матица прелива у БиХ, него и против муслиманског, који су објективно фаворизовали јер је био центрипетални, а друга два центрифугална.

Лукавство републичке комунистичке власти у Сарајеву било је у томе што је ударила по исламским фундаменталистима, уместо по секуларним националистима (Мухамед Филиповић, Алија Исаковић, Русмир Махмутћехајић, Атиф Пуриватра...). Међутим, борба против верских екстремиста (Алија, Бехмен, Ченгић, Касумагић...) у „народу који је преуранио да буде нација” (Есад Ћимић), управо је на Сарајевском судском процесу 1984. анонимног верника Алију промовисао у националног лидера. И на крају, по наговору Цимермана, он је стасао у грађанина и „промотора јединствене БиХ”. Онај Алија Изетбеговић, који је већ био лидер муслиманске националне странке СДА, када је тврдио да не осећа национални идентитет и да му је једнако близак муслиман из Босне, као и муслиман из Марока или Индонезије. Онај исти који је написао Исламску декларацију, а не босанску или бошњачку декларацију, и СДА је усвојила као програмски документ.

Шмит, односно паметнији који стоје иза њега, инспирисани праксом комунистичке власти у БиХ, сада рачунају да ће забраном спомињања Алије у уџбеницима историје Срби лакше прихватити да избришу и Караџића и Младића, као и да ће укидање безвизног режима за Русе лакше прогутати ако се то примени и на Турке. Међутим, опет погрешна процена протектората да ће симетрична присила и над Србима и над Бошњацима, који су у хроничном сукобу, довести до њиховог узајамног приближавања ка јединственој држави. Ефекат ће бити, већ се показало, само у једној ствари: сви против Шмита. Њега СБ УН и Српска никад нису признали за в. п., а Бошњаци би се могли присетити да је он без овлашћења УН ипак само немачки туриста, па му укинути боравишну дозволу у ФБиХ.

Донедавно, опредељење за ЕУ било је једино што је заједничко у политици оба ентитета. Али током недеље на измаку Додик је, на позив Путина, био на самиту Казању и вечерао за главним столом с државницима који воде већину становника планете, контролишу главнину територије земаљске кугле, имају вишеструко већи БДП од Европе, о природним ресурсима да и не говоримо, а везе с БРИКС-ом су за Урсулу фон дер Лајен „црвена линија”. Према томе, Федерација ће остати сама у чекаоници за Брисел, а једини заједнички интерес РС и ФБиХ остао је одлазак Шмита. Зна он да, шта год да им уради, Бошњаци ће клепити ушима и на протесту Клуба независних интелектуалаца окупило их се свега педесетак. Више га фрустрира неуспех акције по узору на босанске комунисте јер СР БиХ је, без обзира на трагично финале, функционисала и без странаца готово пола века. Највише га збуњује асиметрично понашање Додика и Вучића у односу на самит БРИКС-а, па ево му, да га насекира, једно објашњење.

Додик на самиту БРИКС-а не заступа само Српску, него и пола БиХ, али и читав Српски свет, посебно Србију, с којом, према Декларацији Свесрпског сабора, гради заједничку будућност.

Србија је прогласила неутралност, а Српска да је у томе следи. Такав аранжман омогућује Вучићу да заноси мало више у једну страну, а Додику на другу, па су српске земље, у просеку неутралне. А што се тиче Шмитове арбитраже коме има, а коме нема места у уџбеницима за основце, то је у надлежности ентитета, па нека задрже Алију и још сербез туре кога год хоће, јер што је више разлика, то је БиХ ближа мирном разлазу. Само да Србе не тужака код судинице Сене.

*Професор емеритус