Гајим узвишена осећања према Србији

Србија је за мене осмех. Волим Србе и Србију, то ми је нешто топло, братско, драго... – речи су прослављеног руског редитеља Никите Сергејевича Михалкова који је овог викенда гост Србије и Београда, чији је, поред осталог, почасни грађанин. Радо се одазвао позиву да говори за „Политику”.

Са својим театром „Никита Михалков Радионица 12” гостује са представом „12” на великој сцени Народног позоришту у Београду (синоћ и вечерас). Михалков се у овом случају потписује и као глумац, али и коаутор текста, заједно са браћом Пресњаков.

Премијера представе „12” изведена је 2021. на сцени Бољшог театра у Москви, репризно издање у тамошњој Концертној дворани, са више од хиљаду места. Представа је заснована на филму „12” који је радио 2007. године према делу „12 гневних људи” (1957) Сиднија Ламета. Филм је добио специјалног „Златног лава” на 64. Међународном филмском фестивалу у Венецији, а жири га је квалификовао као „потврду мајсторства Михалкова у истраживању и откривању, са великом хуманошћу и емоцијама, сложености постојања”. Уједно, номинован је за „Оскара” за најбољи филм на страном језику, а 2008. освојио је и награду публике на фестивалу у Карловим Варима.

Никита Михалков у представи „12” преиспитује неке од важних животних тема као што су слобода, саосећање и способност да се помогне потпуном странцу који је у невољи. Уз нагласак да је закон изнад свега, комад поставља и питање шта би требало учинити када је милост изнад закона? У средишту представе је прича о дванаесторици поротника из различитих слојева друштва који воде расправу о томе да ли је Умар, осамнаестогодишњи чеченски младић, крив. Он је осумњичен за убиство свог усвојитеља, руског официра. Сви докази против њега говоре у прилог томе да је крив и сви поротници, осим једног, одлучни су да га осуде. Тај поротник сматра да ту, ипак, нешто није у реду, иако тако на први поглед уопште не делује, и позива колеге да поново размисле о својим одлукама...

Композитор је Едуард Артемјев, сценограф Јури Купер, кореографију су урадили Лаша Марикхуба и Јевгениј Рајев, док је костиме креирала компанија „Bosco di Ciliegi”. Михалков тумачи улогу главног поротника, док његовог колегу који покушава да преокрене процес игра Николај Бурљајев. У улогама поротника наступају и Владимир Долински, Георгиј Перадзе, Игор Сергејев, Сергеј Радченко, Александар Ведменски, Јевгениј Дубовској, Антон Ром, Павел Иљин, Владимир Кочетков и Сергеј Степанченко. Судски извршитељ је Александар Кижајев, а Оптужени Рамиз Кјалбијев. У сцени завршног плеса учествује Дечји плесни ансамбл „Амтсабз”.

Никита Сергејевич Михалков обележио је протеклих дана свој рођендан. Рођен је у јесен, 1945. у Москви у знаменитој уметничкој породици. Његов прадеда био је царски управник Јарославља, чија мајка је била принцеза из породице Галицин. Никитин отац Сергај Михалков, поред осталог, написао је совјетску и руску химну. Никитина мајка, песникиња Наталија Петровна Кончаловска, ћерка је авангардног уметника Петра Кончаловског и унука чувеног сликара Василија Сурикова. Познати филмови су му „Сибирски берберин”, „Црне очи”, „Урга”, „Неколико дана из живота Обломова” „Варљиво сунце”...

Са којим емоцијама боравите у Београду и то са својом представом „12”, у којој и лично играте?

Гајим узвишена осећања према Србији, а посебно према Београду. Сећам се огромног билборда у центру града током светске премијере мог филма „Сунчаница” и како је све то протекло. За мене је велика радост да се поново вратим у ово поднебље и покажем представу која у Русији ужива велики успех, јер са сцене говоримо истину. Та истина је, заиста, јако потребна публици.

Техничка екипа Народног позоришта у Београду месецима уназад истрајава на захтевним техничким припремама за ово гостовање. Шта је то тако комплексно, специфично у овом вашем сценском рукопису?

Како нам је успело да све спојимо? Боље је да се уверите сопственим очима него да слушате усмена објашњења. Што се тиче техничких потешкоћа, то је заиста тачно. Представа је комплексна, технолошки захтевна, и тражи консолидацију и синхронизацију великог броја различитих служби, али све ове потешкоће су, чини ми се, вределе ако се има у виду резултат. Нелагодно ми је да хвалим представу. Једино што могу да приметим јесте да лично, када сам на сцени, осећам огромно задовољство из два разлога: из врло енергичне, наелектрисане тишине у сали, и из тога како моји глумци играју на сцени.

Важите за веома организованог, нимало уметнички расејаног редитеља који посебно држи до глумца. За вас је уметничко дело, на првом месту, симфонија осећања која узбуђује... Може ли уметност да заустави рат?

Мислим да је кроз уметност могуће више објаснити рат него га зауставити.

Утицај руске уметности је јасан. Достојевски ће увек остати Достојевски. И Чехов ће остати Чехов, чије речи често понављате: „Сваки човек треба да има пред вратима неког ко ће куцати чекићем и својом несрећом”... Остајете ли при ставу да је у основи руског уметника и човека уопште катарза?

За руску уметност у целини, катарза је основа, као и духовно стваралаштво. Моја мама је говорила: суди о свом животу према животу оних који живе горе, њих је много више, и избећи ћеш огроман број проблема. Када сам то схватио, тако сам учио и моју децу. У основи руске уметности и руског карактера, мислим не само руског, већ и словенског у целини увек су лежали саосећање, правда и скромност. И ако се придржавамо тога, вероватно се можемо приближити оном идеалу о којем сте ме питали.