Gajim uzvišena osećanja prema Srbiji

Srbija je za mene osmeh. Volim Srbe i Srbiju, to mi je nešto toplo, bratsko, drago... – reči su proslavljenog ruskog reditelja Nikite Sergejeviča Mihalkova koji je ovog vikenda gost Srbije i Beograda, čiji je, pored ostalog, počasni građanin. Rado se odazvao pozivu da govori za „Politiku”.

Sa svojim teatrom „Nikita Mihalkov Radionica 12” gostuje sa predstavom „12” na velikoj sceni Narodnog pozorištu u Beogradu (sinoć i večeras). Mihalkov se u ovom slučaju potpisuje i kao glumac, ali i koautor teksta, zajedno sa braćom Presnjakov.

Premijera predstave „12” izvedena je 2021. na sceni Boljšog teatra u Moskvi, reprizno izdanje u tamošnjoj Koncertnoj dvorani, sa više od hiljadu mesta. Predstava je zasnovana na filmu „12” koji je radio 2007. godine prema delu „12 gnevnih ljudi” (1957) Sidnija Lameta. Film je dobio specijalnog „Zlatnog lava” na 64. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, a žiri ga je kvalifikovao kao „potvrdu majstorstva Mihalkova u istraživanju i otkrivanju, sa velikom humanošću i emocijama, složenosti postojanja”. Ujedno, nominovan je za „Oskara” za najbolji film na stranom jeziku, a 2008. osvojio je i nagradu publike na festivalu u Karlovim Varima.

Nikita Mihalkov u predstavi „12” preispituje neke od važnih životnih tema kao što su sloboda, saosećanje i sposobnost da se pomogne potpunom strancu koji je u nevolji. Uz naglasak da je zakon iznad svega, komad postavlja i pitanje šta bi trebalo učiniti kada je milost iznad zakona? U središtu predstave je priča o dvanaestorici porotnika iz različitih slojeva društva koji vode raspravu o tome da li je Umar, osamnaestogodišnji čečenski mladić, kriv. On je osumnjičen za ubistvo svog usvojitelja, ruskog oficira. Svi dokazi protiv njega govore u prilog tome da je kriv i svi porotnici, osim jednog, odlučni su da ga osude. Taj porotnik smatra da tu, ipak, nešto nije u redu, iako tako na prvi pogled uopšte ne deluje, i poziva kolege da ponovo razmisle o svojim odlukama...

Kompozitor je Eduard Artemjev, scenograf Juri Kuper, koreografiju su uradili Laša Marikhuba i Jevgenij Rajev, dok je kostime kreirala kompanija „Bosco di Ciliegi”. Mihalkov tumači ulogu glavnog porotnika, dok njegovog kolegu koji pokušava da preokrene proces igra Nikolaj Burljajev. U ulogama porotnika nastupaju i Vladimir Dolinski, Georgij Peradze, Igor Sergejev, Sergej Radčenko, Aleksandar Vedmenski, Jevgenij Dubovskoj, Anton Rom, Pavel Iljin, Vladimir Kočetkov i Sergej Stepančenko. Sudski izvršitelj je Aleksandar Kižajev, a Optuženi Ramiz Kjalbijev. U sceni završnog plesa učestvuje Dečji plesni ansambl „Amtsabz”.

Nikita Sergejevič Mihalkov obeležio je proteklih dana svoj rođendan. Rođen je u jesen, 1945. u Moskvi u znamenitoj umetničkoj porodici. Njegov pradeda bio je carski upravnik Jaroslavlja, čija majka je bila princeza iz porodice Galicin. Nikitin otac Sergaj Mihalkov, pored ostalog, napisao je sovjetsku i rusku himnu. Nikitina majka, pesnikinja Natalija Petrovna Končalovska, ćerka je avangardnog umetnika Petra Končalovskog i unuka čuvenog slikara Vasilija Surikova. Poznati filmovi su mu „Sibirski berberin”, „Crne oči”, „Urga”, „Nekoliko dana iz života Oblomova” „Varljivo sunce”...

Sa kojim emocijama boravite u Beogradu i to sa svojom predstavom „12”, u kojoj i lično igrate?

Gajim uzvišena osećanja prema Srbiji, a posebno prema Beogradu. Sećam se ogromnog bilborda u centru grada tokom svetske premijere mog filma „Sunčanica” i kako je sve to proteklo. Za mene je velika radost da se ponovo vratim u ovo podneblje i pokažem predstavu koja u Rusiji uživa veliki uspeh, jer sa scene govorimo istinu. Ta istina je, zaista, jako potrebna publici.

Tehnička ekipa Narodnog pozorišta u Beogradu mesecima unazad istrajava na zahtevnim tehničkim pripremama za ovo gostovanje. Šta je to tako kompleksno, specifično u ovom vašem scenskom rukopisu?

Kako nam je uspelo da sve spojimo? Bolje je da se uverite sopstvenim očima nego da slušate usmena objašnjenja. Što se tiče tehničkih poteškoća, to je zaista tačno. Predstava je kompleksna, tehnološki zahtevna, i traži konsolidaciju i sinhronizaciju velikog broja različitih službi, ali sve ove poteškoće su, čini mi se, vredele ako se ima u vidu rezultat. Nelagodno mi je da hvalim predstavu. Jedino što mogu da primetim jeste da lično, kada sam na sceni, osećam ogromno zadovoljstvo iz dva razloga: iz vrlo energične, naelektrisane tišine u sali, i iz toga kako moji glumci igraju na sceni.

Važite za veoma organizovanog, nimalo umetnički rasejanog reditelja koji posebno drži do glumca. Za vas je umetničko delo, na prvom mestu, simfonija osećanja koja uzbuđuje... Može li umetnost da zaustavi rat?

Mislim da je kroz umetnost moguće više objasniti rat nego ga zaustaviti.

Uticaj ruske umetnosti je jasan. Dostojevski će uvek ostati Dostojevski. I Čehov će ostati Čehov, čije reči često ponavljate: „Svaki čovek treba da ima pred vratima nekog ko će kucati čekićem i svojom nesrećom”... Ostajete li pri stavu da je u osnovi ruskog umetnika i čoveka uopšte katarza?

Za rusku umetnost u celini, katarza je osnova, kao i duhovno stvaralaštvo. Moja mama je govorila: sudi o svom životu prema životu onih koji žive gore, njih je mnogo više, i izbeći ćeš ogroman broj problema. Kada sam to shvatio, tako sam učio i moju decu. U osnovi ruske umetnosti i ruskog karaktera, mislim ne samo ruskog, već i slovenskog u celini uvek su ležali saosećanje, pravda i skromnost. I ako se pridržavamo toga, verovatno se možemo približiti onom idealu o kojem ste me pitali.