Ко учи, знаће...

Сећа ли се и данас неко случаја из Ниша кад је син професора Медицинског факултета, као један од најбољих студената, конкурисао на неко важно место? Тамо су му приредили тест на којем је глатко пао.

Често се чује да је неко купио диплому, али и да је неко (јачи) добио гратис. О томе се једно време прича па се онда заборави. Био сам на кафи с колегама из једног града у Републици Српској, међу којима је био и професор једне више школе. После неког времена придружио нам се млађи човек за кога се испоставило да је недавно завршио ту вишу школу, али нити он познаје професора, нити професор познаје њега. Знам још доста таквих случајева.

Школа је важна за конкурисање на привлачна руководећа места. После другог светског рата сви предратни геометри добили су признату вишу спрему, а директор Републичке геодетске управе имао је признату високу спрему. То је једног дана морало да престане па је решење нађено у деградацији школства, која траје до данас. Чувена је изјава Родољуба Чолаковића да би наша привреда пропала кад би производила толико шкарта колико производи школство.

Боравећи у Немачкој упознао сам колегу инжењера који ми је дао визиткарту. Писало је дипл. инж. унив. Чудио сам се зашто то истиче. Објаснио је да се на универзитет може уписати само из гимназије која ригорозно селектује ученике. Чим ђак заостане у учењу исписују га и шаљу у неку техничку школу, одакле, ако ни ту не задовољава, иде даље ... Да ли је ово исправно не знам, јер је наш систем сасвим другачији, а о резултатима школовања код нас ни ми ни Европа не дискутујемо. Зашто?

Његослав Вукотић,
Панчево