„Дуалност Милене Павловић Барили” у МСУБ

Дела наше велике сликарке Милене Павловић Барили (Пожаревац, 1909 – Њујорк, 1945) биће пред престоничким публиком од вечерас у 18 сати у Музеју савремене уметности у Београду. Поставка „Дуалност Милене Павловић Барили” трајаће до 17. марта 2025. и на њој ће моћи да се види око 150 дела: слика, цртежа, поезије, модних илустрација и документарног материјала из колекција Музеја савремене уметности, Фондације Миленин дом – Галерије Милене Павловић Барили из Пожаревца, Народног музеја Србије, Авала филм wаy, Архива Југословенске кинотеке и Филмског центра Србије. Ауторка изложбе је мр Мишела Блануша, а асистенткиње ауторке изложбе су Kристина Армуш и Злата Вучетић.

Овом приликом представља се стваралаштво наше значајне уметнице и истиче њен допринос српској, али и светској модерној уметности у међуратном периоду. Поставка открива јединство снажне, оригиналне и неконвенционалне уметницине личности, савременог, софистицираног уметничког сензибилитета, које обједињује рационално и емоционално, као и елементе иновативног и традиционалног.

Њена уметничка и животна експресија створила је опус који се сагледава као део сложеног семиотичког система који повезује наизглед дисонантне, али у суштини хармонично усклађене стваралачке форме у областима сликарства, поезије, модног и графичког дизајна.

Феномен дуалности у њеној уметности, као једна од особености које маркирају њен опус у историји уметности 20. века у Србији и Југославији, прожима све аспекте њеног стваралаштва, од тема које обрађује до формалних и естетских решења. На једној страни, њен рад се ослања на класичну естетику инспирисану ренесансном уметношћу, античком митологијом и симболима, док с друге открива тада савремене надреалистичке и метафизичке елементе који наглашавају унутрашња стања, снове и емоционалну варијабилност.

Њена дела су прожета симболима, метафорама, поезијом, нарацијом и реминисценцијама на античку и ренесансну естетику, што њену уметност чини ауторефлексивном, дубоко исповедном и меланхоличном, са наративним слојевима који одражавају лични свет и европску уметничку традицију. Управо због овог специфичног приступа њено сликарство је тек касније добило заслужену пажњу и било препознато као претеча постмодернизма, с нагласком на постметафизичке карактеристике и промишљање надреалних светова, симболике, дуалности и субјективних визија стварности. Њена уметност, перципирана у време свог настанка као преурањена за ширу публику на домаћој сцени, с временом је постала призната као иновативна и визионарска.