Крај рата
Слом Русије и нестанак Источног фронта омогућили су Немачкој да концентрише своје снаге на Западном фронту и покуша да офанзивама на њему реши судбину рата, пре доласка америчких трупа у Европу у пресудном броју. Стога су почетком 1918. године погледи српске владе били усмерени ка западу, како у војном тако и у дипломатском погледу. Политичке перспективе, чак и са претпоставком да војне буду повољне, постале су забрињавајуће након изјава водећих савезничких државника које су подразумевале опстанак Аустроугарске. Међутим, до друге половине 1918. године ситуација се из корена изменила. Неуспех немачких офанзива се преобразио у савезничку надмоћ на Западном фронту. Одбијање или немогућност Аустроугарске да одвоји своју судбину од Немачке, као и све израженија активизација покрета за независност њених многобројних народности, навели су велике савезнике на одлуку да подрже нестанак Хабзбуршке монархије.
Слом Централних сила је убрзала савезничка офанзива на Солунском фронту, која је почела средином септембра. У пробоју фронта је кључну улогу одиграла српска војска, која је наставила да брзо продире ка северу, ослобађајући области окупиране Србије уз помоћ тамошњих устаничких чета. Бугарска је капитулирала већ после две недеље, а Аустроугарска се све више приближавала свом распаду. У Загребу је у октобру образовано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, а хрватски сабор је потом прогласио раскид државноправних веза са Аустроугарском. Српска војска је 1. новембра ушла у Београд и одмах, упркос потреби за одмором, из политичких разлога наставила преко граница предратне Краљевине Србије. Капитулација Немачке је потписана 11. новембра 1918, што се с правом узима као датум завршетка Првог светског рата, али је тај догађај за Србију био сасвим споредан и непримећен. Аустроугарска, главни српски противник, капитулирала је 3. новембра, што је такође било споредно спрам призора њеног нестајања пред очима савременика.
Коначни политички и војни расплет Првог светског рата омогућио је остварење ратног програма који је српска влада прокламовала још децембра 1914. Нишком декларацијом – уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. Мада су велике силе практично игнорисале ту декларацију, српска влада је временом имала све више успеха у промоцији идеје уједињења Јужних Словена. У томе је, упркос честим споровима, заједнички деловала са Југословенским одбором, састављеним од хрватских, српских и словеначких политичара и јавних делатника избеглих из Аустроугарске. Највише успеха је југословенски програм имао у демократској Русији, али је са опадањем њене моћи и затим иступањем из рата, српска влада морала да тражи нове путеве за његово остваривање. У тим околностима је почетком лета 1917. одржала конференцију са Југословенским одбором, после које је донета Крфска декларација.
У наредном периоду односи српске владе и Југословенског одбора су се заоштравали, а на самом крају рата дошло је, после једног привидног споразума у Женеви, и до коначног разлаза. Развој ситуације на терену је, у ствари, учинио Југословенски одбор превазиђеним и загребачко Народно вијеће је уместо њега постало кључни фактор уједињења. Оно је формално остварено 1. децембра, када је делегација Народног вијећа у Београду прочитала његову адресу регенту Александру, а он одговорио на њу. Пре тога су скупштине у Новом Саду и Подгорици прогласиле уједињење Баната, Бачке, Барање и Црне Горе са Србијом, уз изражено очекивање да уследи стварање српско-хрватско-словеначке државе.
Југословенски програм није био искључиво, па ни на првом месту, замисао и дело српске владе. Њега су још одушевљеније подржавале српске политичке, интелектуалне и друге елите, које будуће уједињење нису доживљавале као поништење дотадашње државности, већ претежно као њено надограђивање у ширим оквирима. Међу српским политичарима, Никола Пашић је, у ствари, спадао међу опрезније и уздржаније у погледима на стварање југословенске државе. Током рата су се, између српске владе и Југословенског одбора, па и других политичких фактора, испољиле различите концепције у вези са заједничком државом, које су могле наговестити будуће велике тешкоће. Али пред призором толиког крвопролића са неизвесним исходом, бледели су проблеми будућности. Психолошки је разумљиво да се многима чинило да ће, после победе и уједињења, и у поређењу са њиховим достизањем, све потоње препреке несумњиво бити савладиве. Савременици Првог светског рата нису располагали накнадном памећу будућих покољења, већ искључиво својом. Из њихове перспективе, уједињења Италије и Немачке, спроведена у другој половини деветнаестог века упркос историјским, регионалним, па и верским разликама, изгледала су као образац који се мора следити, уколико се не жели узводно пливање по реци историје.
Србија је током Великог рата уложила огромне напоре, несразмерне са њеном реалном снагом. До јесени 1915. године она је у рат увела укупно 707.343 војна обвезника. У грубим обрисима, на старе пределе Србије пало је 600.000 (од три милиона становника), док је око 100.000 долазило из области ослобођених после балканских ратова (популације око 1,5 милион људи). То значи да је близу 20 одсто укупног становништва преткумановских крајева потпало под мобилизацију. Примера ради, само Француска је имала сличан апсолутни проценат мобилисаних, њој најближа Италија 15,5 одсто, Велика Британија без колонија 12 одсто итд. На овом месту мора се навести и да је сваки шести војник српске војске приликом пробоја Солунског фронта био добровољац из крајева преко Саве, Дунава и Дрине.
У југословенску државу Србија је уградила огромне жртве. Податак од 1.247.435 изгубљених живота, од чега 402.435 војника и 845.000 цивила, сачињен ради процене ратне штета на Конференцији мира у Паризу, још увек није у потпуности проверен. Тачни подаци о губицима ни до данас нису познати. Постоје неке назнаке. Војни архив је тако пописао имена скоро 282.000 погинулих и умрлих лица. Процене настале на основу анализа броја становника пре и после Првог светског рата говоре да је у старим пределима било 313.500 становника мање, а у целој предратној Србији је недостајало око 525.000 људи. Када се урачуна просечан демографски раст из претходног периода, добија се процена од преко 1.115.000 људи који би насељавали Србију, у случају да до рата није дошло. По попису становништва 1921. године, такође, мање од четвртине представљали су радно способни мушкарци, од којих је огроман број био са мањим или већим степеном инвалидитета.
Из данашње историјске перспективе делује да Србија није исправно искористила резултате победе у Првом светском рату. Формирање југословенске државе 1918. изгледало је као остварење националног програма, будући да су се готово сви Срби нашли у једној држави. Догађаји из времена Другог светског рата, нарочито страдање у Независној Држави Хрватској, као и ратови деведесетих, показали су да мисао о заједништву и држава Срба, Хрвата и Словенаца нису изграђени на добрим темељима. Данас, као на почетку 20. века, српски народ је расцепкан у више држава. Каже се да мали народи ретко добијају шансу, као Србија 1918. године. Да ли ће српски, ипак, имати још неку и како правилно да је искористи право је питање које се може поставити на годишњицу завршетка Првог светског рата.
Подели ову вест

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.