Улепшајмо Теразијску падину

За решењем како би требало да изгледа најатрактивнији простор (парк) у нашем граду – Теразијска падина – трага се деценијама, али ниједно од понуђених није реализовано. Можда је то добро, јер је питање да ли би одговарало укусу и времену данашње генерације.

У међувремену, читамо у „Политици” да Београд на води има програм да се шири чак и према Теразијама и да уз Каменичку улицу подиже пословно-стамбене објекте, опседнут стварањем профита. Таквом солитерском градњом затворио би се видик с платоа Теразијске падине и девастирао најлепши простор какав има мало који град у свету. То се не може и не сме дозволити ни по коју цену.

Усуђујем се да предложим решење за које сматрам да би могло бити прихватљиво.

Преко пута „Москве” и Теразијске чесме могло би да се осмисли спомен-обележје, аутентично и оригинално, али искључиво посвећено нашим ствараоцима; научницима, особама које су својим радом, знањем и талентом допринеле стварању наше науке, културе, образовања и постале грађани света. Наша је дужност и обавеза да им се и на овај начин посебно одужимо. Њихове бисте не би биле постављене у низу, једна поред друге, већ укомпоноване у једну целину, групне, заједничке, уметнички обликоване, с препознатљивим ликом сваког појединачно, без обзира на то што ће им имена бити урезана и на постаменту. Многи од њих већ имају своја обележја, али су она расута по граду и по Србији. Такође, сматрам да је небитно да ли је реч о живим особама, које још стварају, или су се упокојиле.

У овог групи не би требало да буде државника, војсковођа, краљева, царева, политичара, без обзира на то колико су допринели бољитку српског народа.

Разуме се да би требало формирати посебан жири који би одабрао такве личности и на постаменту написати коме је намењено то обележје и зашто.

Као пример, наводим неке од особа које би се, по мом мишљењу, у тој групи налазиле: почео бих од Светог Саве па све до Вука Караџића, Доситеја, Његоша, а посебно Тесле, Пупина, Миланковића, Десанке Максимовић, Надежде Петровић, Ива Андрића, Добрице Ћосића, Меше Селимовића, Милеве Павловић Барили, Новака Ђоковића, Бранислава Нушића, Петра Кочића, Владимира Петковића Диса, Љубивоја Ршумовића, Радоја Домановића, Боре Станковића... Требало би видети са жиријем кога још треба уврстити од академика и великана из области техничких, технолошких и медицинских наука. Жири би утврдио коначан списак ових личности.

Мислим да су овакве скупне спомен-скулптуре малобројне у свету, али уметницима дају могућност да искажу своју креативност и маштовитост.

Раздрагано спомен-обележје било би украс Теразија јер не би по висини заклањало видик према обалама река, па и даље, а привлачило би пажњу својом специфичном атрактивношћу. Остали део парка према Економском факултету могао би да буде парковска целина, с тим да се засади ниско дрвеће које не би заклањало поглед према Земуну, Новом Београду, рекама...

Сматрам да другачије решење не би било прикладно за Теразијску падину. Подизање споменика само једној особи увек би изазивало питање – зашто баш она?

Утолико је неприкладнији предлог градоначелника г. Шапића да се ту подигне споменик Дражи Михаиловићу, иако је један, пре око годину дана, већ подигнут на Врачару, са спомен-кућом. То не би допринело превазилажењу антагонизама између партизана и четника, како сматра градоначелник, већ би подстакло још веће поделе, којих већ имамо толико у нашем друштву.

Такође сматрам да спомен-обележје с друге стране Теразија – нашим борцима за слободу које су Немци вешали о бандере и остављали по неколико дана да их људи гледају – треба учинити уочљивијим од постојећег.

Живомир Жика Тешић,
Политиколог у пензији, Београд