Уметнице достигле врхунске домете

Ужице – Врхунско умеће и креативност избијају из позоришних костима, призора сценографије, модерно дизајнираних прекривки и копорана изложених у просторима Градске галерије у Ужицу, са управо отворене изложбе „The Three”. Своје стваралаштво у тој поставци удружиле су три београдске уметнице: костимограф Јелена Стокућа, сценограф Весна Поповић и графички дизајнер Елда Станковић.

Љубитељи позоришта имају прилику да у низу представа упознају костиме Јелене Стокуће, присутне већ четврт века у театру и на филму у домаћим и иностраним остварењима, уз признања и награде. Весна Поповић је ауторка више од 120 позоришних сценографија код нас и у свету, вишеструко награђивана. А најмлађа међу њима Елда Станковић, такође креативна и самосвојна, докторирала је на Факултету примењених уметности.

Присутнима на отварању поставке обратио се директор ужичке Градске галерије Зоран В. Цветић, рекавши:

– У години када Ужице носи титулу националне престонице културе на овој изложби видимо неке од најважнијих елемената позоришне уметности: костиме Јелене Стокуће и сценографију Весне Поповић, који у дослуху са инсталацијом Елде Станковић представљају својеврсно јединство у процесу доживљаја и промишљања стваралачке праксе. Први пут се дешава да овде на једној изложби видимо радове три београдске уметнице различитих генерација, поетичких визура и техничко-технолошких могућности, јединствене у заједничком напору да досегну врхунске изражајне домете. Зато овде препознајемо слојевито значење позоришних костима, увид у сценографско грађење сценског простора, као и кодни знак инсталације која се може доживети и као сценографија за позоришни комад о идентитету једне уметничке ризнице.

Јелена Стокућа је рекла:

– Овде приказујем своје радове из 26 година стварања, од најранијих до сада. Има ту и оних које сам стварала с колегиницом Весном Поповић, јер смо приличан број представа заједно радиле. Желим да прикажем шта је костим у различитим представама, концептима, драматургијама.

По речима Весне Поповић, овде изложено виђено је на представама, од којих се неке играју и деценијама.

– Нарочито бих указала на значај ове изложбе за матични факултет коме припадамо све три. То је Факултет примењених уметности Универзитета уметности у Београду, чији је доцент колегиница Елда Станковић, докторант и бивши алумни Јелена Стокућа, и ја редовни професор и проректор. У оваквим тачкама сусрета факултет и универзитет постају наше презиме и сматрамо да је свако иступање овог типа у јавности значајно не само за нас као ауторе, него и за нова млада лица која ће, надам се, у ово врло смутно време када је култура маргинализована и негде скрајнута, наставити путем праве примењене уметности – нагласила је Весна.

Занимљиву инсталацију, засновану на породичној традицији, приказала је у посебној одаји ове галерије Елда Станковић.

– Овај пројекат, направљен специјално за ову прилику, назвала сам „Радост”. У кући ме од детињства окружују радови моје баке Вање Жанко, уметнице таписерије и текстила (била је и новинар и писац), која је постхумно добила награду УЛУПУДС-а за животно дело. Код нас је пуно њених таписерија, одрастала сам уз њих. Старији су нас научили да то поштујемо, па је породична традиција, уз образовање у овој области, основа моје поставке – испричала је за наш лист Елда, додајући:

–  Међу овим радовима један је баке Вање, а остали су моји. Настојала сам да осавременим ову причу и приближим је новим генерацијама. Тако су овде јастуци, прекривачи, копоран који може да се обуче и друго, у чијој изради је била ангажована породица: шиле су и тетка и мама, ово је баш породични пројекат. Ту кућну топлину хтела сам да обојим светом радости, да унесем дух наше дневне собе у галерију. А инспирација ми је био и Чарли Чаплин, тако да овде постоји кју-ар код који кад се скенира нуди кратак инсерт са сценом Чаплиновог устајања из кревета, при чему он провлачи ноге и руке кроз рупе на прекривачу, па му то буде као некаква кућна хаљина.