Крвна слика

У складу с годишњим добима варирали су му и резултати крвне слике. Редовно је, сваких шест месеци, давао крв на анализу. Здравствено стање било му је променљиво и зависило је углавном од свакојаких спољних и унутрашњих утицаја. У сезони јесен/зима затамњене бројке у резултатима лабораторијских претрага непогрешиво би се односиле на раст холестерола, триглицерида, глукозе… а све то услед исхране пуне масноћа, соли, шећера, теста свих врста а понајвише оних лиснатим, с ракијама и винима.

Значајан допринос скоковима бројева у налазима његове крвне слике који су се у тим месецима фигуративно могли поредити са курсним вредностима динара током деведесетих година прошлог века давала је потрошња цигарета и удисање врелог дима, катрана, никотина... Дуванио је током јесење/зимских свечаних ручкова, вечера или весеља, што се каже, и више и ревносније него да му је лекар то преписао као терапију за борбу на живот ил’ смрт.

Наравно, да је неко могао водити статистику о његовом времену проведеном у непомичном седећем положају али и потоњем касноноћном хркачко-лежећем, вероватно би и те податке унео у списак узрочно-последичних „крвних скокова”.

До мрдања екстремитетима долазило је једино ако би којим случајем било мањка столица на окупљањима па би морао да стоји, обично наслоњен на зид у домаћиновој кухињи, каткад премећући тежину са ноге на ногу. Једино због чега му то стајање није тако тешко падало било је то што би у том случају увек био надомак целокупног асортимана ђаконија и што је излаз на терасу (читај: хитно пушење цигарета) био доступан попут излаза за спасавање у случају опасности од пожара.

Дакле, изазивачи олимпијских крвних скокова увис деловали су јавно и отворено и то најчешће на традиционалним скуповима у којима се реч „мера”, посебно по питању „ића и пића”, сасвим свесно брисала из употребе.

Ред венчања, па ред слава, потом новогодишњих и божићних празника, те опет ред слава, а онда рођендани…. Преплитала су се гошћења и посете родитељима, родбини, кумовима, пријатељима, колегама, комшијама…

Готово да није било свеца којег он, његова супруга и деца нису обележавали и прослављали. Међутим, друштво је било мултинационално, па је укључивало и обележавања других верских празника тако да се окупљањима малтене више није знао број.

Нажалост, на свим тим дружењима најмање се разговарало о самом поводу окупљања, а више о храни и пићу, трачевима са јавне сцене, концертима познатих времешних певача, захукталим ратовима, политичкој ситуацији, заверама свих врста, мафијама свих сорти, страдањима и хапшењима, сменама, оставкама, именовањима, суђењима, о недавно преминулим познатим личностима, најпосећенијим сахранама, величини читуља у новинама и њиховој цени, разним куповинама и продајама…

Пошто није трпео жучне расправе, нити критике било чије и било какве, дискусије на десетине тема у које се није разумевао... углавном  је био слушач и посматрач. Ретко и учесник. Јео је, пио и пушио. Додуше, волео је вицеве. Умео је чак да се насмеје и неком политичком, али је више волео оне приземније о људским слабостима, манама, грешкама и глупостима. Неке краће и сам је знао добро да изнесе, али му дужи нису ишли. Дешавало му се да заборави поенту или да се сам толико засмеје током причања да му сузе потеку, нос процури, а глас мутирајуће зацвили, те је донео одлуку да одустане од даљих егзибиција и препусти „микрофон” другима.

Оно на шта је он лично био поносан, то јест у чему је био ненадмашан и чак су му поједини завидели, а он одабранима откривао тајни спасоносни гвинт, било је осмишљавање регуларног лажирања резултата крвне слике.

Истини за вољу није му мало времена требало да открије како да након толиких крканлука дође до снижавања појединих затамњених вредности са „крвне курсне листе”, те тиме избегне слушање лекције од доктора, што је – мало је рећи – лоше подносио. Мрзео је када овај крене да му „соли памет шта све као може да му се деси ако тако настави беспризорно и неодговорно да се понаша, бла, бла, бла”.

Тајни годишњи „гвинт план” поделио је на сезоне: зима/пролеће и лето/јесен. Скраћено: З/П и Л/Ј.

У сезони З/П би око првог фебруара на најмање десет дана пре вађења крви из исхране уклањао чварке, кулен, кавурму, бурек, свињско месо, кајмак, маст и леба, цицвару, мајонез… баклаву, лисната теста, жестину и додатно досољавање јела. Дуван је сводио на неопходни минимум у кризним тренуцима. Мора се признати да је за сваки случај све време сезоне З/П узимао таблетице против холестерола, а током ових тајних гвинт десет дана увео и дневну шетњу – три километра бржим ходом.

И тако све до јутра када је на ред долазило вађење узорака за анализу крвне слике. Чим би напустио лабораторију одлазио је у пекару и частио се са четврт тепсије празног бурека, четврт са сиром и четврт са месом.

Сезона Л/Ј собом је носила мање хедонистичке изазове. Ту су се провокатори налазили, додуше, такође јавно и отворено, у техничким апаратима попут клима-уређаја за које му се чинило да су били усмерени искључиво на њега, увек и свугде, и тукли га у теме или синусе изазивајући му пораст вредности лимфоцита, снижене леукоците, а онда и скокове сада већ свима добро познатог и застрашујућег ЦРП-а.

Да би успео и ту да завара траг у лабораторијским налазима и спречи докторов налет држања лекције дешавало му се да усред лета на глави носи вунену капу набијену готово до самих ноздрва.

Када га је доктор из медицине рада ухватио да калкулише са налазима из сезоне З/П позвао га је на разговор и сасвим му мирно рекао: „Човече драги, шта желите овим турбуленцијама и шоковима да постигнете у свом организму? Не варате ви мене човече, Ви варате самог себе. А сада вас молим да позовете следећег у чекаоници да уђе. Завршили смо.”

Путем до куће осећао је како дрхти. Час му се чинило да дрхти од нервозе, а час да га тресе температура. Сезонски грипови свих познатих и непознатих типова увелико су већ вребали са свих страна. Све је било очигледније да га је неки од њих узео под своје.

Наредне две недеље није излазио из кревета. Током прве седмице се презнојавао, кашљао и искашљавао секрет до избезумљења. Већ наредне седмице наступио је значајнији смирај ових сензација и пошто му је супруга била током дана на послу, деца заузета школским и ваншколским обавезама, а ТВ пријемник у квару, почео је да се досађује. Друштвене мреже није користио, али се са мобилним телефоном и апликацијама добро сналазио. Тако му је пала на памет једна од њих – за учење и усавршавање страних језика.

Из понуде је издвојио енглески језик као једини о коме је имао нешто више појма. Изабрао је тридесетодневну опцију са циљем да је убрзано заврши у седам дана колико му је преостало од боловања. Одабрао је свој надимак и авантура је почела. Навалио је био као суманут јуришајући кроз лекције попут гепарда. Апликација је смишљено форсирала такмичарски дух међу полазницима непрекидно их бомбардујући звучним и сликовним сигналима, својеврсним наградама или укорима, као и листом најуспешнијих, што га је највише у свему и стимулисало. Сати и дани су пролазили, његов труд је постајао не само све приметнији, већ га је довео до самог врха листе! а Од њега на листи била је боља извесна Патриција, која се очито служила истим принципом неуморног упињања да убрзано заврши започето. Патриција је умела и да га доведе до лудила. Таман што би се устоличио на првом месту са, како му се чинило, недостижним бројем поена тргнуло би га из сна упозоравајуће пиштање апликације да је Патриција успела да га престигне. И тако је то трајало сатима и сатима све до истека времена.

Апликација му је на крају курса послала захвалност што ју је користио и честитке на невероватној брзини и освојеном другом месту.

На крају обавештења стајало је да је прво место освојила деветодишња Патриција.