Крај либералне демократије

Чувени Френсис Фукујама, чувен управо због својих интелектуалних пророштава, од помпезног најављивања „краја историје” почетком деведесетих, све до најновијих очитовања куда то свет заправо смера, након скорашње Трампове победе објавио је у „Фајненшел тајмсу” текст с анализом значења те победе за поредак глобалне либералне демократије, која се по њему приближава свом крају. Фукујама је увек волео да најављује разне крајеве који никако да се десе, јер је његов помпезно најављивани крај историје пре три и по деценије био „само” крај хладнога рата, након којег се десило толико историје да смо тренутно заглавили у новом топло-хладном глобалном рату, у којем нам се историја потпуно вратила као бумеранг свом својом силином.

Што се тиче најновијег Фукујаминог пророштва о крају либералне демократије, оно свакако није без основа, јер након друге Трампове победе свет засигурно неће бити исти, али је опет претеривање мислити и да ће бити потпуно другачији, као што је већ једном Фукујама мислио – па опет ништа. За разлику од помпезног Фукујаме, ми скромни и реални научници нисмо склони помпезности, а кад и најављујемо разне „крајеве” знамо да то заправо није крај већ само прелазак и нови почетак. Тако је потписник ових редова управо овде, у овим новинама и у овој рубрици, у октобру 2008. године, након што је истутњала глобална финансијска криза, објавио текст под насловом „Крај неолибералног доба” и деценију и по пре ушушканог Фукујаме описао оно што ће се десити са светским капитализмом који ће из једне своје фазе напросто прећи у своју наредну фазу. Тада смо овде написали да ће фазу либералног капитализма неминовно сменити фаза тзв. државног капитализма и да ће свет сходно томе поново морати да пронађе јаке и способне државнике и економисте „како би понудили нова решења за искушења новога века”.

И ето, деценију и по након што смо ово написали, ту је поново Трамп, а пре, вероватно и после овог „другог Трампа”, по свету ће бити нових „Трампова”, што сведочи да ми из римских провинција некада боље видимо и оцењујемо ситуацију него они из „Рима”, попут Фукујаме. Јер ми љути граничари изложени смо свим геополитичким ветровима, посебно на Балкану, посебно у Србији, што је прилика да их све прецизно измеримо и коначно нађемо њихов крајњи вектор. Нове нужде рађају нове силе, писао је некада велики владика Његош и Кисинџер вероватно не би био Кисинџер да га невоља није у 16. години бацила у избеглиштво пред нацистима, које је потом ловио, што је очигледно онај моменат у биографији који фали у свилу и кадифу ушушканом Фукујами да би постао прави светски мастермајнд попут Кисинџера.

Но, да оставимо и великог Кисинџера и нешто мањег Фукујаму по страни и да се вратимо светском систему и његовом актуелном тренутку. Као што смо написали пре тачно 16 година, управо овде, тренутно смо при крају фазе неолибералног капитализма, те Трампове управо најављене драстичне тарифе, за почетак Канади и Мексику, сведоче да се враћамо у фазу државног капитализма, што није ништа ново, будући да смо у ту фазу већ једном ушли, током Другог светског рата, те је она трајала све до Регана и Маргарет Тачер осамдесетих година, који су и инаугурисали ову неолибералну фазу капитализма, али у њој нису отишли толико далеко, јер су ипак били поштени конзервативци, колико су јој заправо допринели они слева попут Блера и Клинтона, који су се дефинитивно одлепили од радничке класе, којој је левица била до тада посвећена, и ушли у савез с елитама остављајући радничку класу на ветрометини и да се кисели у каци глобалног либералног капитализма. И онда није чудо што та радничка класа на Западу тридесетак година касније не гласа за блазиране левичаре, већ за популисте попут Трампа, Ле Пенове или Мелонијеве, који су заправо спој конзервативизма и социјалних политика и који нуде склониште пред свим злима либералне фазе капитализма поново у окриљу топле националне државе. Они заправо обнављају једну од најзначајнијих западних политичких традиција, традицију тзв. конзервативаца благостања, односно социјално-либералних конзервативаца, којима су некад припадали Черчил, Де Гол и Аденауер, а о којој је потписник ових редова пасионирано писао у својим књигама, знајући да ће тај тренутак поново доћи и, ево, већ годинама се враћа натенане.

Међутим, проблем с глобалном апликацијом државног уместо либералног капитализма и Трампових речи да је „тарифа” најлепша реч у енглеском језику је то што су трговински ратови неминовни, те они већ увелико трају још од првог Трамповог мандата. Међутим, бољи су и трговински ратови од оних реалних и врућих, којих опет по сили нужде трансформације светског система има и мора да буде свугде по свету, јер смо и претходну фазу из (прве) либералне у (прву) државну фазу капитализма имали током Другог светског рата и након њега. Тако да је тренутно главно питање колико ће ови актуелни ратови ићи далеко и да ли ћемо опет имати пре или касније велики светски рат, којем тренутак, иако су се многи сада уплашили, ипак још није дошао. Томе у прилог говори чињеница што је Трамп био и вероватно ће опет бити склонији трговинским него врућим ратовима, али треба видети како ће хендловати Украјину и Газу да би се о томе донео прецизнији суд.

Коначно, лако је Трампу да Америку поново врати својој рузвелтовској државној суштини, јер је Америка држава у пуном смислу речи. Кина и Русија су одавно у фази државног капитализма, којим су замениле одавно посрнули комунизам. Онај геополитички ентитет, коме ће бити најизазовније да без великих турбуленција пређе из фазе либералног у фазу државног капитализма, јесте управо Европска унија јер она није држава у правом смислу речи и у свом унутрашњем и у спољашњем устројству функционише управо као хибрид либерално-конфедералних и државно-федералних елемената. Међутим, уз дужно поштовање свим државама Европске уније она која ће бити лакмус папир будуће европске трансформације је управо она економски најјача међу њима – Немачка. Судбина Немачке биће, као и много пута до сада, и судбина Европе, а још је неизвесно у којем ће се правцу трансформисати Немачка, а с њом и читава Европска унија.

Та и таква Европа је и судбина нама овде на Балкану, јер нисмо неко острво у Тихом океану, већ полуострво европског континента, те се не треба радовати евентуалним порођајним мукама „нове Европе”, већ ми, љути граничари, уколико не можемо већ бити бабице тог новог европског доба, не треба да будемо ни његови порођајни болови, гледајући углавном своја посла, како би овај прелазак епоха и у ближем балканском и у даљем европском комшилуку прошао што мирније.

Научни саветник на Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа