Сценски споменик Николи Пашићу

Историјска, политичка и породична драма „Неки важан човек” Жељка Хубача у фрагментарној форми и временски скоквитој нарацији приказује личне и политичке борбе Николе Пашића, у периоду од шездесетих година деветнаестог века до 1926. године, када је умро. Драма почиње у време краја његовог живота, након можданог удара, да би се наставила са „флеш-бек” сценама, које откривају важне тренутке из његовог живота. Оне између осталог показују Пашићеве сукобе са краљем Миланом, политичку окренутост ка Русији, блискост са анархистима, заступање идеје уједињења Срба, Хрвата и Словенаца итд.

Зајечарско позориште је наручило драму Хубачу, као вид посвете овом Зајечарцу, и у том смислу ова представа има јасно и вредно испуњену едукативно-посветну функцију, упознавања публике са Пашићевим историјским значајем, политичким уверењима, лично-породичним околностима. С друге стране, фали јој снажнијих сукоба, као и изазовнијих универзалних спознаја, поетско-филозофских коментара који јесу присутни, али у скромној мери. На пример, занимљива је Пашићева опаска о сличностима између политике и љубави, или мотив његове фасцинације телескопом, због освешћавања људске мајушности и пролазности – штета је што таквих идеја нема више у представи. Вредан је и поступак увођења сонгова у драмску структуру, као некаквих одјека античког хора, одраза фолклорног наслеђа, који подстицајно и ненаметљиво доносе значења магијског, архетипског.

Редитељ Хубач радњу поставља на косу падину која је подсетила на сценски простор представе „Бизарно” у Народном позоришту у Београду (2007), такође настале према његовом тексту, са блиским симболичким значењима друштвеног пада, тамо у савременом, овде у историјском контексту, уз напомену да је тамо имала јачи симболички смисао (сценограф Мирко Стокић). На сцени се налазе и упаљене свеће, које се могу схватити као израз потребе чувања Пашићевог духа, у контексту поменуте посветне улоге, али се такође могу довести у везу са магијским мотивима, односно значењима хорских песама, изведених уз ритуално пљескање.

Радња тече стилизовано реалистички, у мозаичкој форми и визуелном стилу који оживљава духове историје (драматург Александар Милосављевић, костим Петра Фотез). Милош Танасковић веродостојно игра Пашића као одлучног и принципијелног човека посвећеног идеалима и слободи, као и жељи да изгради друштво засновано на реду и равноправности, где се успех постиже захваљујући стварним способностима, а не путем неких смутних пречица. Ана Бретшнајдер Танасковић нарочито изражајно, са суптилном осетљивошћу, гради лик брижне и привржене Пашићеве супруге Ђорђине. Марија Станковић глуми његову кћерку Дару, а Јован Вељковић сина Раду, забринуте због очеве тврдоглавости на самрти.

Иван Нинчић игра Милана Обреновића као сујетног поглавара који много пута истиче да је први краљ Србије после пет векова и Душана Силног. Бранислав Мијатовић је Светозар Марковић, а Габријел Бећаревић је Михаил Бакуњин; они са Пашићем у кафани у Цириху жустро расправљају о политичкој ситуацији на Балкану, подстакнути питањем радознале новинарке (Наташа Петровић), и откривајући радикалан отпор према монархији, односно тежњу ка успостављању социјалистичке републике. Дејан Цицмиловић емотивно и енергично наступа у једној сцени, у улози трећепозивца, хероја Првог светског рата који је трагично изгубио четири сина, и дирљиво моли за живот последњег, петог, намећући важност чувања будућности, као јединог стварног смисла ратовања.

У представу је укључено неколико сцена које значењски или стилски нарушавају више-мање кохерентну, иако мозаичку целину. На пример, штрчи монолог о „Мулен Ружу” који изговара Рада, а чији је смисао ваљда да означи контрасте у рату, (не)прихватљиву потребу за забавом у ноћном клубу, у времену трагичних страдања. Иако испуњава едукативни циљ, једна од последњих сцена у којој актери говоре о данашњим споменицима Николи Пашићу, такође помало штрчи, јер излази из успостављених драмских оквира. Радња је постављена као позориште у позоришту, јер инспицијенткиња најављује почетак, као и крај, али та идеја није детаљније разрађена, не шире се нити битније проблематизују могућности тако истакнутог представљања, због чега тај поступак такође (не)оправдано збуњује гледаоца.

(Критика је део пројекта „Критичарски караван“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе)