Не може да одлучује мањина

Сведоци смо да протести не престају. Кључно средство у протестима је блокада. Три су њене основне манифестације: блокада саобраћајница, блокада делатности факултета и универзитета широм Србије и блокада рада скупштина Србије и АП Војводине. У тим блокадама се манифестује и насиље. Како вербално, тако и физичко. Има ту чак и принуде, као и употребе малолетника у политичке сврхе. Сведоци смо и претњи и застрашивања упућених на име председника државе и његове породице. Било је у почетку протеста и уништавања народне имовине. Треба ли нам то? Принципијелно не, али то у пракси политичке борбе постоји, како код нас, тако и у свету. То је политичка стварност из које се мора што пре изаћи. Али је проблем ко је победник, а ко је губитник. Победника нема, а на губитку је наша драга Србија. Она се овим економски и политички подрива и губи углед у свету.

Поставља се питање до када ће ово да траје и шта после тога? Одговор је тешко дати. Ту се морају анализирати субјекти и њихово политички захтевно понашање. Председник и влада су, како јавно кажу, испунили све захтеве протестних група. И то је добро. Са тог аспекта извршења протести би требало одмах да престану.

Остали политички актери су сложенији за анализу. Примера ради, студентска групација може да тражи и испоставља нове и додатне захтеве. И може да протестује, теоретски, док не престане делатност појединих факултета. Скупштинске странке и њихови представници могу да се комотно и навијачки „брчкају” на муци власти. Опет, гледано теоретски, њима одговара да се што дуже блате председник, влада, скупштина и остале државне институције. Нису битан фактор у самосталном деловању.

Али, кључни фактор протеста и блокада су приходи учесника. Ако нема прихода, нема ни протеста. Већину прихода за све учеснике (посланике и студенте) обезбеђује влада, организовањем економије у држави. Зато треба бити опрезан у захтеву за рушење и омаловажавање свега. Ако, примера ради, престане делатност факултета, нестаће, објективно, и њихово финансирање.

Захтеви протеста су да председник и влада поднесу оставке. То чујемо и видимо. И ту је кључна одредница трајања протеста. Али шта после тога? Могуће су разне пролазне структуре власти. А шта после тога? Само и искључиво избори. Ако морамо на изборе, онда их треба што пре организовати. Не може мањина да одлучује. Можда је та мањина државно паметна, па ће својим програмом обезбедити власт у Србији.

Има ту још један фактор – Устав Републике Србије. Молим да се хитно примени. Не само Устав, већ и остало законодавство. Ово мора престати.

Мирко Драгићевић,
Београд