Црна статистика

Суморно, али истинито: када Срби престану да телефонирају док возе једном руком и једним оком, онда ће се сигурно драстично смањити број погинулих и повређених на нашим путевима. Јер, овако, читаво једно село од осамсто душа годишње нестане с мапе Србије. А један град, од 20.000 здравих људи, остане, како каже народ, обогаљен. Трагични је то цех и крвави данак на путевима наше земље. Болна истина.

Српски комитет за безбедност саобраћаја огласио се отвореним писмом и позвао председника Србије Бориса Тадића да својим ауторитетом и овлашћењима од владе и парламента затражи хитне и одлучне мере за спречавање саобраћајних незгода на путевима Србије. Пре свега, усвајање новог закона о саобраћају и формирање националног тела за безбедност саобраћаја.

У писму се указује да Србија још нема стратегију за смањење броја страдалих у саобраћају на путевима, изграђен систем безбедности саобраћаја, ни посебно тело које би се бавило искључиво заштитом учесника у саобраћају.

Закон који би то омогућио чека на упућивање у скупштинску процедуру, иако је потпуно израђен пре четири године. Нејасно је и ван здраве логике да још није покренуто усвајање тог закона за који кажу да је у складу с најбољом светском праксом, а већ у нацрту је добио највише оцене стручњака Уједињених нација и Европске уније.

У отвореном писму Тадићу још се наводи да се тешке трагедије сваког дана дешавају на српским путевима и да је вишегодишњи тужни резултат тога „десетине хиљада погинулих и обогаљених, стотине хиљада повређених, а материјална штета мери се милијардама евра”. Губици и трошкови у овим незгодама процењују се на око два одсто националног дохотка.

Алармантно јесте управо то да је у последњих 25 година на путевима Србије погинуло више од 35.000 људи, а повређен је сваки 16. грађанин. Потресне слике хаварисаних аутомобила на насловним странама новина наша су свакодневица. Поврх свега, у саобраћајним несрећама највише страдају млади између 20 и 28 година.

Србија је међу саобраћајно најнебезбеднијим земљама у Европи. Тапка далеко иза развијених држава које стално предузимају мере едукације, превенције, пропагандне кампање.

Кад буду почели да се обављају технички прегледи возила онако како то треба, без протекције, кад не буду пуштана несправна возила у саобраћај, када полицајци престану да жмуре на тешке прекршаје због „савијених 10 евра” у дозволи, а пред џиповима са затамњеним стаклима стоје у ставу мирно, кад ауто-школе почну да школују а не пропуштају неуке, кад министри и политичари буду давали пример обичним смртницима како се правилно понаша у саобраћају, онда ће бити урађен највећи део посла и почеће да се мења ова црна, тужна статистика. Наравно, ту је и несрећни „фактор” путева нешто бољих него у време Краљевића Марка, са дозлабога лошом сигнализацијом и поскиданим знацима којима се покривају шупе и свињци.

Применом основних фактора безбедности (спречавање вожње у пијаном стању, спречавање прекорачења брзине, законска обавеза ношења кациге и везивања појасева, изградња путева и инфраструктуре...) може се кудикамо смањити број повреда и погибија на путевима. Ситница – само треба да се примењује. Овако, нама рат и не треба. Гинемо као да ратујемо с неким.