Миодраг Јовичић и Сретењски устав

Ове 2025. године обележавају се два значајна јубилеја – 100 година од рођења нашег чувеног конституционалисте и академика Миодрага Јовичића и 190 година од доношења и усвајања првог српског устава – Сретењског. Тим поводом, у редовима који следе, укратко ћемо се подсетити ко је био Миодраг Јовичић и како је он „видео” прву српску „конштитуцију”.

Професор и академик Миодраг Јовичић један је од најзначајнијих српских уставних правника. Као ђак Слободана Јовановића, професор Јовичић је настојао да у ондашњој Србији афирмише идеје поделе власти, парламентарне демократије, правне државе и владавине права. Штавише, с ове временске дистанце, можемо се сагласити с оценом професора Драгољуба Поповића, савременика Миодрага Јовичића, који је за свог учитеља написао да је реч о „најзначајнијем и најплоднијем посленику на пољу упоредног уставног права у српској науци”. Његову биографију краси преко четири стотине библиографских јединица, десетине и десетина књига, написаних јасним и прецизним стилом, од којих се по свом садржају издвајају „Савремени политички системи”, „Велики устави системи”, те „Савремени федерализам”.

Међутим, поред богатог стваралачког опуса у домену упоредног уставног права, професор Јовичић се на страницама својих бројних монографија, чланака и студија бавио и актуелним уставним системом наше државе. Писао је да je „устав веома значајан фактор у животу сваког друштва [...] који настоји да буде ’добар’ само уколико jе прилагођен потребама датог друштва”. Такав је, према његовом мишљењу, био управо Сретењски устав из 1835. године. Реч је о „целовитом уставном документу”, који је „писан да одговара друштву” и који је „на нивоу европске уставности свога времена”. Штавише, професор Јовичић наглашава да и поред страних утицаја – првенствено француског – Сретењски устав не подразумева имитирање туђих уставних текстова. Та оригиналност се нарочито огледа у садржини Сретењског устава – организацији власти и правима грађана.

Иако је Сретењски устав декларативно прихватио Монтескјеову доктрину поделе власти на законодавну, извршну и судску (чл. 5), професор Јовичић сматра да је такво опредељење било само декларативно и да је устав у овој материји обиловао специфичностима. Наиме, уместо да Народна скупштина обавља законодавну власт, а кнез и Државни савет извршну, словом нашег уставног текста Народна скупштина само изузетно обавља законодавну власт – онда кад је реч о расписивању пореза – док је преостала законодавна и извршна власт поверена кнезу и Државном савету, чије су надлежности међусобно испреплетане. Заправо, у нас „законоизвршитељска власт”, с једне стране, припада кнезу, што је у духу тадашњих монархистичких устава, али, с друге стране, и Државном савету, који је „оригинални орган” који „представља резултат борбе кнеза и старешина за власт”. Ипак, нормирање централних власти имало је за циљ снажење институција устаничке Србије и због тога управо академик Јовичић наводи да је њиме посејано семе за будући развој парламентарног система, нарочито уколико имамо у виду да су – кад је реч о порезима – и кнез и Државни савет морали да воде рачуна о мишљењу Народне скупштине, а да је и Народна скупштина добила право да предлаже кнезу позивање чланова Државног савета на одговорност, као и право предлагања закона.

Кад је реч о правима грађана, она су била садржана у посебном одељку устава – „Обштенародним правима Србина”. У њему су се налазила она људска права која су већ представљала стандард у уставном регулисању тог времена, али и она која су чинила специфичност овог поднебља – попут одредбе о забрани кулука, неприкосновености имања, забрани загађивања сеоских шума итд.

„Сретењском уставу”, вели Јовичић, „припада истакнуто место у развоју уставности у Србији, али и међу балканским народима – само је Грчка, држећи корак са Србијом, успела да се у то време избори за доношење сопствених уставних текстова”. Овај устав је био „израз набујале снаге једне младе, нестрпљиве нације, која више није могла да чека”. Несрећне судбине, није дуго потрајао, али се ни у којем случају не може посматрати као историјски промашај. Штавише, Сретењски устав је означио прекретницу у политичком развоју Србије. „Семе бачено овим уставом, пало је на погодно тло”, закључује Миодраг Јовичић, а потврђује време.

*Асистент на Правном факултету Универзитета у Београду