Поучимо млађе своје

На дан прославе стогодишњице Првог српског устанка 1904. године, дирљива је беседа коју је у дреновачкој цркви у Мачви говорио њен ондашњи свештеник протојереј-ставрофор Јаков (Јосиф) Чупић, која је одштампана и објављена у листу свештеничког удружења „Весник српске цркве” у Београду поводом празника Светог Трифуна 14. фебруара, дан уочи државног благдана Сретења Господњег 1904. године. Поменути лист се данас налази у црквеноопштинској библиотеци у Дреновцу. Због изузетне важности и у нашим данима, када обележавамо 221 годину од почетка Првог српског устанка, вишевековну беседу пренoсимо изворно и у целости:

Драга Браћо!

„Благо оном, ко вечно живи,

имао се рашта и родити”.

                Његош

„Беше једно златно доба, кад је српска слава цвала,

Кад је снажна српска рука, свакој сили отпор дала,

Цељ је тада Српску сваку, помагала Вишња сила,

Тад је главу Душанову, Српска Круна уресила.

Све од мора Јадранскога, па до белог Цариграда,

Свуд се туда простирала Душанова силна влада”...

Али то златно доба напредовања српског – смрћу Душановом престаде.

Од тада, српскa се држава клонила паду и коначној пропасти својој; а коју је косовска катастрофа још брже ускорила.

Тад и пропаст српске државе српска песма овако изражава:

„Знаш ли оно на пољу Косову,

Кад замагли па се закрвави,

Вук издаде, и Обилић паде,

И погибе наш честити Лазо:

Тад је Србин под Турчина пао”...

Од силе и обести Турске пропишта сиротиња раја. Њене вишестолетне муке, од Косовске битке, па све до српског устанка под херојем тополским, див-Карађорђем почетком 1804. године није у стању ничије перо описати, ничија уста опричати.

Кроз све то време, т. ј. више од 400 година, беше по речима српског песника:

„Српска земља – турски спахилуци,

Српска деца – Турци јањичари,

Српска чељад – турске наложнице.

Поштење је српско потлачено,

Светиње су српске похаране;

Похаране, огњем попаљене.

Србин трпље муке свакојаке:

Србин ради, а Турчин се слади,

Србин сеје, а Турчин пожњева,

Српској муци нигде краја нема”.

А кад преврши зло! Кад се чаша страдања прели! Кад дође душа у подгрлац! Кад је било боље умрети на турском коцу мученичком смрћу но безчасно живети и „трпљети турскога зулума!”... Тада епохалне 1804. године – сину Србину зора. Те се даде прилика српском Тиртеју – слепом гуслару Вишњићу да запева:

„Кад се шћаше по земљи Србији,

По Србији земљи да преврне,

И да други настане судија.

Чему су ради Божји угодници –

И рада је сиротиња раја.

Јер је крвца из земље проврела,

Земан дошо ваља војевати:

За крст часни крвцу прољевати,

Сваки своје да покаје старе.”

Знаменит је, епохалан је по српски народ данашњи дан, у који су се наши стари равно пре сто година решили да се дигну противу Турака, да се ослободе. Када су српског хероја Карађорђа Петровића, из Тополе, изабрали за српског вођу и господара... на поклич кога, трже се из сна Шумадија, пробуди се Србин:

„Уста раја ко из земље трава,

Оживеше брда и долови;

Загрокташе танки џевердари,

Заблисташе бритки јатагани”.

И насташе крваве битке, страховити окршаји – каквих је мало у историји.

Задрма се Турска царевина, потресе се и посрну. Задрхта горд Стамбол – турска престоница.

А Карађорђе, тај највећи, најгенијалнији војсковођа са голотрбом јучерањом рајом, чистио је своју Отаџбину од Турака, светио је Косово и косовске витезове.

Иванковац, Варварин, Тичар, Мишар, Београд, Сјеница, Суводол и многа друга места остадоше у историји нашој златним словима уписана; да с колена на колено Србима, у векове, прича о дивовским делима славног Карађорђа и његових ратних другова, српских војвода – нових Обилића.

Ко би ту борбу могао описати у неколико речи? Нико! Јер та борба, та дивовска дела њихова – то је историја Српског Народа од 1804. године; то је чувена историја Српскога устанка – борбе за ослобођење.

Како је историја народа, најбоља школа и учитељ сваком народу, то се и ми поучимо, поучимо млађе своје, из те славне наше историје – јер се имамо чему поучити.

Па као год што су се наши стари сложно борили уз великог Карађорђа, противу душмана, исто тако и ми, прикупљамо нашу снагу, и уз нашег мудрог Господара и Краља Петра, и његове млађане синове, нашу узданицу. Станимо сви као један човек – јер се судбоносни дани приближују да нам и Отаџбина може бити у опасности. – Полетимо сви онамо где нам наши животни интереси наређују; онамо, куда је још славни Карађорђе пут указао пре сто година.

Полетимо, ако би дао благи Бог, да из те борбе која нам неминовно предстоји, поникне слобода целом српском народу, који већим делом још робује: како би и српски народ, као равноправан члан осталих европских народа, кренуо свом млађаном снагом, општем добру: културном напретку свега човечанства, под окриљем наше свете вере православне.

Благодарни будимо Господу Богу, што благослови напорна дела наших стари, те ми сада као слободни људи у нашој независној Отаџбини уживамо све благодети које слобода пружа слободним народима.

Чувајмо ту слободу, као најдрагоценије благо, и немојте је злоупотребљавати, ако хоћете да добро живите, да сретни будете. Поштујте један другом слободу. „Не чините један другом оно, што нисте ради да се и вама чини”!

Решавајући су дани на домаку. С тога, у памет се! Не зађевајте се за ситнице, грешке један другом опраштајте; мирите се; слажите се; не светите се један другом; један другом услуге чините; добрим се делима задужујте... јер сте сви Срби, сви браћа – „сви синови једног Оца Небеског”. А тако радећи, ви нећете слободу злоупотребити, која је прескупо, најскупљом платом – самом крвљу нашом плаћена – ви нећете упропастити своју Отаџбину.

Верујте: да туђини, душмани наши раде на том: да нас заваде, па да нас потом и потлаче.

Угледајте се не бесмртнога Карађорђа и његове војводе видите, шта они слогом урадише; и како име своје обесмртише, ради чега их данас цело Српство слави и велича.

Дела су њихова вечна. Венац славе њихове, златан је, неувео. Па с тога и ми, као благодарни њихови потомци, захвално, одајући признање њиховим великим делима. Узвикнимо: Слава им, Слава, Слава.

Амин!

Приредио Зоран С. Радовановић, дреновачки учитељ у пензији