Величанствени осећај самилости

Недавно, у сунчаном али хладном дану, 14 дечака узраста од девет до 11 година играли су фудбал око 11 сати на игралишту у Шумицама у Београду, изнад хотела „Србија”. Џогирао сам туда и наишао на дечака који лежи поред вршњака који играју фудбал, савијен у клупко, с главом међу ногама, покривеном тренерком, и плаче. Питао га зашто плаче. Разазнао сам у његовом тужном гласу како је рекао да су сви против њега.

Дотрчао сам до центра игралишта и двапут повикао: „Станите!” Нико се није обазирао на моје повике. Онда сам из све снаге узвикнуо: „Станите, кад вам кажем!” Тада су сви стали и ја сам их питао ко је ударио овог дечака. После две-три секунде тишине, двојица дечака одговорила су да га нико није дирао. Одговорио сам им да дечак сигурно не би толико плакао да га неко није ударио, а они су поновили да га нису дирали. Пошао сам дечаку, а они су наставили игру.

„Зашто плачеш?”, питао сам га. Једва сам разазнао кад ми је тужног гласа рекао да су сви против њега. Одговорио сам му да седам играча игра против других седам играча, да су играчи једног тима против играча другог тима и да је то неизбежно у фудбалу. Додао сам да нико није против њега. Ридајућим гласом рекао ми је да су они сви скупа само против њега.

Наставио сам џогирање, закључивши да је дечак рањиве природе и да му не могу помоћи. Након минут-два осврнуо сам се према њему и запазио неочекивани призор. Сви дечаци су прекинули игру, опколили га и гласно понављали: „Немој плакати.” Била је то за мене дирљива сцена, једва сам се уздржао да ми не крене суза. Касније сам приметио да су дечаци наставили игру на већем травнатом терену. Поново сам се нашао поред дечака који је плакао. Питао сам га од чега је тако јак. Одговорио ми је да много вежба трчање. Рекао сам му „супер” и махнуо руком уз поздрав.

Запитао сам се зашто нека деца немају, а одрасле особе губе величанствени осећај самилости који су показали ови дечаци. А онда ми је пала на памет порука коју су заједно формулисали Пол A. Баран и Пол М. Свизи: „Карактер система одређује психологију његових чланова, а не обратно.”

Др сц. Срећко Угрин,

Београд